ПРИЗНАЊЕ СВЕТСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЗА ИНТЕЛЕКТУАЛНУ СВОЈИНУ Од земље до апотеке у породичној фирми са Палића

Ова породична мануфактура, која се бави производњом сока од спелте и јечма, тренутно има 10 заштићених жигова за своје производе. Власница „Зеленог жита” Клементина Ковач Немет је недавно добила од Удружења пословних жена Србије и награду која се додељује најбољим домаћим предузетницама - “Цвет успеха за жену змаја”.

– Бити први, увек је тешко, копирати је много лакше – каже за „Дневник” Клементина Ковач Немет. – Довољно смо дуго на тржишту да схватимо зашто је битно заштитити наше производе и њихово име.  Управо стога, када се пре три године у мојој глави родила идеја о палети нових производа, знала сам да одмах морам да их заштитим, и то на различитим нивоима. Тако смо заштитили или само име производа, или графичко решење, а жигом смо заштитили и амбалажу, као и карактеристичне детаље те амбалаже.

Иначе, темељ саме производње „Зеленог жита” су топле леје у којима се гаје спелта и јечам. Све, међутим, почиње од квалитетне незагађене земље и чистог, органског семена, што из властите сертификоване производње, што од сертификованих произвођача. У следећем кораку, када у поменутим топлим лејама семе проклија и зелене стабљике достигну висину од десетак центиметара, оне се „шишају” и из њих се потом добија сок методом хладног цеђења. На тај начин се раздвајају целулозна влакна од сока без нарушавања његовог квалитета.

– Уколико бисмо тај сок потом термички обрађивали, рецимо методом пастеризације, практично бисмо уништили све хранљиве материје – појашњава Клементина Ковач Немет. – Свакако нису опција ни конзерванси, те је као најбољи начин да сок не изгуби ништа од својих својстава остало његово замрзавање. Уосталом, одавно је познато да се, на пример, правилним замрзавањем у потпуности може сачувати квалитативни састав мајчиног млека. А то „правилно” се заправо односи на процес тзв. брзог замрзавања, којим се избегава кристализација.

Ипак, тако замрзнути производ није лако складиштити, а није га лако ни ставити у промет, јер џабе што је лабораторијски потврђен квалитет сока и што су неспорни његови здравствени бенефити, ако он не може да стигне непромењен до конзумената. Наравно, решења и за ту врсту препрека постоје, али су се она поготово непрактична показала у време пандемије...

–  Имали смо, рецимо, пуно клијената и из иностранства, које су тада уведена ограничења потпуно онемогућила да дођу до наших производа. А није било пуно боља ситуација ни на домаћем тржишту. То ме је приморало да почнем да размишљам о новој технологији. А додатни мотив је била жеља да добијем уверење од Министарства здравља Републике Србије, о којем сам до тада могла само да сањам. Наиме, више пута смо до тада покушавали и увек су нас одбијали са образложењем да напросто не можемо да у потпуности гарантујемо за квалитет замрзнутог сока од изласка из производње до тренутка док он не стигне до потрошача. И, нажалост, јесу били у праву. Стога сам почела да трагам за решењем које ће омогућити да добијемо адекватну замена за замрзнути производ, али таквим да ни по коју цену квалитет сока не буде нарушен.

И мада је више технологија било и игри, од којих неке нису ни биле доступне у Србији, лиофилизација се показала као једини прави избор. Сушење лиофилизацијом спада, наиме, у ред најсофистициранијих метода дехидрације. Та је метода у основи развијена за сушење осетљивих фармацеутских производа, да би тек од скора почела да се примењује и у прехрамбеној индустрији, када је потребно сачувати апсолутно све хранљиве материје у осушеном производу.

– Тај процес није јефтин, али сам желела да покажем да је решење могуће. Као и да то решење не мора да подразумева некакве додатке, конзервансе, средства против згрудњавања... Дакако, нова технологија, нови изазови, али, ето, стигли смо до циља. То су показала и лабораторијска испитивања и чињеница да је наше нове производе регистровало и Министарство здравља. Јер сада наш сок може да се конзумира у облику праха „заробљеног” у капсулама, који је у потпуности сачувао све благотворне састојке, а може да траје дуже, лакше се транспортује... И већ имамо извоз за БиХ, а сад је на реду и Европске уније, с тим што нам и на том тржишту предстоји заштита наше интелектуалне својине. Превентиве ради.

Текст и фото: Мирослав Стајић