РЕЗОН: Како Бјелогрлић, Цеца Бојковић и Мајић раде за Вучића

Организатори кампање под слоганом пи-ар оглас, (ПР)оглас, тврде да уза се имају више људи него председник Србије, Александар Вучић. Пошто ће бити демантована већ 17. децембра, ова тврдња, уместо да помогне опозицији, само им још више одмаже.

Информација коју славодобитно шире иницијатори пи-ар огласа да их масовно подржава интелигенција, додатно урушава ионако лошу репутацију опозиције. ПР(оглас) потврђује оно што председник Вучић непрестано говори - да опозицију нико неће. Да им нико не верује. Да их нико не жели. Да их нико не подржава. Да грађани знају да су бескорисни и безидејни. Да немају програм, нити идеологију. 

Лаковерни ће рећи да покретачи ПР(огласа) раде за Вучића. Не директно! Њихова помоћ је индиректна. И ненамеравана. Пи-ар огласовци граде простор за своје политичке каријере. Слава и новац стварају нове обрасце жудње. Нове мотиве. Нове пориве. Моћ власти је један од најснажнијих. А ниједна моћ се не дели, ма колико била лимитирана. Нарочито не са онима који је сами немају. Међутим, пут до моћи препун је странпутица. То најбоље могу да им објасне Богољуб Карић и Мирослав Мишковић. Један је желео да буде носилац и власник директне моћи, а други је хтео да из сенке има апсолутну моћ. Обојица су остали заробљени у политичкој недођији.

Хвале са да их је 160.000. Нек упореде попис присталица своје идеје с бројем становника Србије! То је само 2,4 одсто свих становника с правом гласа. То је седам одсто од броја грађана који су гласали за Вучића на прошлим изборима. Да би се дошло до моћи, потребно је много више од 160 хиљада анонимних, неидентификованих потписника петиције. Неопходан је програм који доноси корист предузетницима, привредницима, пољопривредницима и радницима, од чијег рада и бољитка се обезбеђује храна за елиту и новац за развој државе. Неопходна је организациона структура од више десетина хиљада оперативаца који се међусобно познају, и чланство од више стотина хиљада људи. И зато СНС добија изборе. И зато ће их добијати и у будућности. СНС има армију од 750.000 чланова. Нека свако има само по једног пунолетног члана породице и једног пријатеља, то је 2,2 милиона гласова. Чак и у случају да не гласа 10 одсто присталица, опет имају подршку од 1,8 милиона.

У пропагандном и историјском смислу нема никакве разлике између пи-ар огласоваца и опозиције. И једни и други 2023. тврде исто што су тврдили 1989. и 2000. Да смо живели и да живимо у заточеништву. Да смо робови. Без права и слободне воље. Да смо били људске сенке у служби погубног система. И да ћемо, кад са њима дође слобода, постати људи. Срећни и успешни. У успешној земљи. Обећавали су да ћемо, кад дођу на власт, живети 10 пута боље него у комунизму. Да ће образовање бити још боље. Да ће сви који раде постати богати.

Шта се десило? Кад је 5. октобра дошла „дуго очекивана слобода” и „најбоље време у српској историји” уместо да се уздигну у моћи и богатству, обични, честити грађани су пали у очајничко сиромаштво. И то не у прохтевима. У луксузу. Већ у основним стварима. Нису имали довољно хране. Били су гладни. Џек Лондон би рекао да у пећинском добу ниједан човек није тако хронично гладовао као што је више од милион грађана Србије гладовало у време „демократске”, алтруистички настројене власти.

Како је изледао тај алтруизам? Већина грађана није радила, јер су фабике биле затворене. Људи су избацивани на улицу јер нису могли да плате станове. Многи су уочи зиме чинили ситна кривична дела да би их послали у затвор, да би имали сигуран смештај и храну. Они који су радили добијали су минималну плату од 135 евра. То је плата без детињства за њихову децу. Без могућности културног уздизања. 

Није то било случајно. Тако је елита славодобитно могла да тврди како је народ заостао, а како су они интелектуално и културно узвишени. Никад нећемо дознати колико је људи оболело и умрло од последица изазваних НАТО бомбардовањем. Исто тако, никад нећемо сазнати колико је људи умрло од глади током демократске транзиције, коју су спровели они који тврде да могу да обезбеде нову демократизацију и нову транзицију Србије.

Не могу се изјаснити као невини за оно што су урадили. Много су беде, јада, много патње произвели. Били су похлепни. Били су безосећајни.

Данас нису другачији. Године апститненције ван трона само су повећале њихову похлепу. Уместо да их награде и поклоне им свој скупи глас, највреднију имовину коју имају, и омогуће им да лагодно живе на државном буџету, грађани треба да их приморају на друштвено користан рад. Честити грађани су њихови непријатељи. Они су препрека њиховој реинкарнацији. Зато их оптужују за неписменост. За некомпетенције. Купљене дипломе. А купопродају образовања увели су сами! Приватни факултети настали су у њихово време.

Данас, кад, према ауторима пи-ар огласа и опозиције, исто као у Титовој ери живимо у аутократији, посла има за сваког ко хоће да ради. А честитих Срба који не желе да се врате у гладне двехиљадите је 15 пута више од малобројне дружине која се обогатила пљачком народа.

Честити грађани могу да победе. И треба да победе. Нова револуција није смена класа, већ наставак успона поштених Срба. Свака надмена реч да су кукавице ако се не придруже надменој елити, охрабрује истински честите и узорне да подрже председника и Владу Србије. Свака изјава да је Вучић владао због гласова неписмене масе, директно их подстиче да гласају за њега. Из ината. И рационалног увида у стварност. А разум је убојито оружје.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу