REZON: Kako Bjelogrlić, Ceca Bojković i Majić rade za Vučića

Organizatori kampanje pod sloganom pi-ar oglas, (PR)oglas, tvrde da uza se imaju više ljudi nego predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Pošto će biti demantovana već 17. decembra, ova tvrdnja, umesto da pomogne opoziciji, samo im još više odmaže.

Informacija koju slavodobitno šire inicijatori pi-ar oglasa da ih masovno podržava inteligencija, dodatno urušava ionako lošu reputaciju opozicije. PR(oglas) potvrđuje ono što predsednik Vučić neprestano govori - da opoziciju niko neće. Da im niko ne veruje. Da ih niko ne želi. Da ih niko ne podržava. Da građani znaju da su beskorisni i bezidejni. Da nemaju program, niti ideologiju. 

Lakoverni će reći da pokretači PR(oglasa) rade za Vučića. Ne direktno! Njihova pomoć je indirektna. I nenameravana. Pi-ar oglasovci grade prostor za svoje političke karijere. Slava i novac stvaraju nove obrasce žudnje. Nove motive. Nove porive. Moć vlasti je jedan od najsnažnijih. A nijedna moć se ne deli, ma koliko bila limitirana. Naročito ne sa onima koji je sami nemaju. Međutim, put do moći prepun je stranputica. To najbolje mogu da im objasne Bogoljub Karić i Miroslav Mišković. Jedan je želeo da bude nosilac i vlasnik direktne moći, a drugi je hteo da iz senke ima apsolutnu moć. Obojica su ostali zarobljeni u političkoj nedođiji.

Hvale sa da ih je 160.000. Nek uporede popis pristalica svoje ideje s brojem stanovnika Srbije! To je samo 2,4 odsto svih stanovnika s pravom glasa. To je sedam odsto od broja građana koji su glasali za Vučića na prošlim izborima. Da bi se došlo do moći, potrebno je mnogo više od 160 hiljada anonimnih, neidentifikovanih potpisnika peticije. Neophodan je program koji donosi korist preduzetnicima, privrednicima, poljoprivrednicima i radnicima, od čijeg rada i boljitka se obezbeđuje hrana za elitu i novac za razvoj države. Neophodna je organizaciona struktura od više desetina hiljada operativaca koji se međusobno poznaju, i članstvo od više stotina hiljada ljudi. I zato SNS dobija izbore. I zato će ih dobijati i u budućnosti. SNS ima armiju od 750.000 članova. Neka svako ima samo po jednog punoletnog člana porodice i jednog prijatelja, to je 2,2 miliona glasova. Čak i u slučaju da ne glasa 10 odsto pristalica, opet imaju podršku od 1,8 miliona.

U propagandnom i istorijskom smislu nema nikakve razlike između pi-ar oglasovaca i opozicije. I jedni i drugi 2023. tvrde isto što su tvrdili 1989. i 2000. Da smo živeli i da živimo u zatočeništvu. Da smo robovi. Bez prava i slobodne volje. Da smo bili ljudske senke u službi pogubnog sistema. I da ćemo, kad sa njima dođe sloboda, postati ljudi. Srećni i uspešni. U uspešnoj zemlji. Obećavali su da ćemo, kad dođu na vlast, živeti 10 puta bolje nego u komunizmu. Da će obrazovanje biti još bolje. Da će svi koji rade postati bogati.

Šta se desilo? Kad je 5. oktobra došla „dugo očekivana sloboda” i „najbolje vreme u srpskoj istoriji” umesto da se uzdignu u moći i bogatstvu, obični, čestiti građani su pali u očajničko siromaštvo. I to ne u prohtevima. U luksuzu. Već u osnovnim stvarima. Nisu imali dovoljno hrane. Bili su gladni. Džek London bi rekao da u pećinskom dobu nijedan čovek nije tako hronično gladovao kao što je više od milion građana Srbije gladovalo u vreme „demokratske”, altruistički nastrojene vlasti.

Kako je izledao taj altruizam? Većina građana nije radila, jer su fabike bile zatvorene. Ljudi su izbacivani na ulicu jer nisu mogli da plate stanove. Mnogi su uoči zime činili sitna krivična dela da bi ih poslali u zatvor, da bi imali siguran smeštaj i hranu. Oni koji su radili dobijali su minimalnu platu od 135 evra. To je plata bez detinjstva za njihovu decu. Bez mogućnosti kulturnog uzdizanja. 

Nije to bilo slučajno. Tako je elita slavodobitno mogla da tvrdi kako je narod zaostao, a kako su oni intelektualno i kulturno uzvišeni. Nikad nećemo doznati koliko je ljudi obolelo i umrlo od posledica izazvanih NATO bombardovanjem. Isto tako, nikad nećemo saznati koliko je ljudi umrlo od gladi tokom demokratske tranzicije, koju su sproveli oni koji tvrde da mogu da obezbede novu demokratizaciju i novu tranziciju Srbije.

Ne mogu se izjasniti kao nevini za ono što su uradili. Mnogo su bede, jada, mnogo patnje proizveli. Bili su pohlepni. Bili su bezosećajni.

Danas nisu drugačiji. Godine apstitnencije van trona samo su povećale njihovu pohlepu. Umesto da ih nagrade i poklone im svoj skupi glas, najvredniju imovinu koju imaju, i omoguće im da lagodno žive na državnom budžetu, građani treba da ih primoraju na društveno koristan rad. Čestiti građani su njihovi neprijatelji. Oni su prepreka njihovoj reinkarnaciji. Zato ih optužuju za nepismenost. Za nekompetencije. Kupljene diplome. A kupoprodaju obrazovanja uveli su sami! Privatni fakulteti nastali su u njihovo vreme.

Danas, kad, prema autorima pi-ar oglasa i opozicije, isto kao u Titovoj eri živimo u autokratiji, posla ima za svakog ko hoće da radi. A čestitih Srba koji ne žele da se vrate u gladne dvehiljadite je 15 puta više od malobrojne družine koja se obogatila pljačkom naroda.

Čestiti građani mogu da pobede. I treba da pobede. Nova revolucija nije smena klasa, već nastavak uspona poštenih Srba. Svaka nadmena reč da su kukavice ako se ne pridruže nadmenoj eliti, ohrabruje istinski čestite i uzorne da podrže predsednika i Vladu Srbije. Svaka izjava da je Vučić vladao zbog glasova nepismene mase, direktno ih podstiče da glasaju za njega. Iz inata. I racionalnog uvida u stvarnost. A razum je ubojito oružje.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću