ТВОЈА РЕЧ: ЈОВАН СТРАНИЋ (19),  ДРЖАВНИ РЕКОРДЕР У БАЦАЊУ КЛАДИВА У атлетици за свакога има по нешто

Лични рекорд, који је надмашио све досад ненадмашиве, постигао је бацањем шест килогама тешког кладива до 78,53 метра, а заједно са тренером Владимиром Кевом из Брежица (Словенија), зацртао је нови циљ – медаља на Европском првенству за сениоре 2025. године.

Јован, иначе, студира за тренера у Београду, будући да су му дугорочни планови да, по завршетку професионалне каријере, држи деци тренинге из свих бацачких дисциплина.

– Почео сам прво са куглом и диском, али сам се на крају определио за кладиво – прича Јован, који тренира атлетику шест-седам година. – Једноставно се најлепше осећам у тој дисциплини, она ме испуњава. Почео сам да тренирам прво рекреативно, јер нисам хтео да се такмичим, нисам имао то у себи.

Колико је напорно бавити се том дисциплином?

– С обзиром на то да је мој тренер из Словеније, морам често да идем тамо на припреме, а и иначе много тренирам. У принципу, све је потребно: брзина, снага, експлозивност и доста је физички тешко, поготово што сам у Србији сам, па је другачије.

Каква је конкуренција код нас? Има ли је уопште?

– Код нас и није нека конкуренција. Рецимо, ја држим све државне рекорде, од пионирског до сениорског, а то само говори колико код нас није развијена та дисциплина, да неки јуниор обори сениорски државни. Код нас свако, уз мало тренинга, може да узме медаљу.

Колико је то онда демотивишуће? Шта те тера да напредујеш?

– Да, нема мотивације... Мене је у Србији гурало то што сам хтео сваког дана да бацим све више и више и откако сам прешао у Словенију тренирам са дечком који је моје годиште и ту смо са резултатима и онда је, кад имам спаринг партнера, много занимљивије да се такмичимо и тренирамо заједно. Док у Србији нема конкуренције и изазова, па нема ни мотивације да тренирате и будете што бољи.

Шта мислиш, зашто је тако?

– Немамо стручне тренере за ту дисциплину. За куглу и копље још и има, али за кладиво и диск су потребни обученији тренери како би нам пренели знање, јер доста су технички тешке дисциплине да се науче.

Да ли је један од разлога то што ова дисциплина није толико популаризована, мање се прича о њој?

– Никад није ни била. Резултати који су се давно бацали су ништа на светском нивоу. Сад су почели да чују за ову дисциплину јер сам ја ове године бацио други најбољи резултат на свету и онда се мало прочуло и људе је почело да занима кладиво. Али никад нисмо имали неке резултате о којима је могло да се прича. Мада, ни атлетика се никад није толико гурала у медије колико фудбал, кошарка, одбојка и остали екипни спортови. У појединачним спортовима баш мораш да будеш најбољи да би се чуло за тебе.

Пошто си ти сад најбољи, колико се чује за тебе?

– Кад људи кажу атлетика, одмах се помисли на Ивану Вулету (Шпановић) за скок удаљ и Ангелину Топић за скок увис. То су неке дисциплине за које сви знају, а за кладиво доста људи ни не зна шта је. Имали смо пројекат да показујемо деци како бисмо их привукли на атлетику и како би се опробали у кладиву. Надам да ће се у наредних неколико година, ако успем кладиво да бацим добро, више чути за моју дисциплину, како би људи били упућени.

Како изгледа твој тренинг када си овде?

– Састоји се из два дела. Пре подне радим технику бацања, а после подне је теретана, скокови, трчање.

Шта све мораш да жртвујеш или коригујеш да би био што бољи?

– У принципу, све. Битна је правилна исхрана, која је једна од најбитнијих ствари, и правилно спавање. Нема излазака, мора се легати раније, јер ипак треба издржати два тренинга дневно, поготово кад сте бацач, јер су ненормалне килаже у теретани, превише бацања сваки дан и то треба изгурати.

Шта би поручио младима који се још увек проналазе – зашто да дају шансу кладиву?

- Кад тренирам, има доста деце која кад виде како бацам кладиво, њима се то јако свиди и пробали би. Мислим да је најбитније да пробају, свиђало им се нешто или не, јер можда се пронађу као и ја. Дао бих увек атлетици шансу јер за сваког има по нешто.

Шта је најпотребније да би се постигао жељени резултат?

- Највише техника која подразумева да се на тренингу доста размишља о томе шта радите, јер у кладиву немате природне покрете ногу као у скакању увис. То су све неправилни покретни и доста се треба прилагођавати томе и што више вежбати да би се усавршио покрет.

        Леа Радловачки