ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Српска Атина попут Венеције
Мапе из 1745. године откривају да су под стајаћом водом били не само Подбара и данашњи Лимани, већ и потес од Железничке улице до Владичанског двора, где је ноћу било немогуће ока склопити од смрада и крекета жаба, жалио се тадашњи бачки владика. И сам Вук Караџић је приликом посете Новом Саду, „отечеству учених Србаља”, приметио да се са Римских шанчева виде само кровови, док се око града „беласају баре”.
Да су већину улица Српске Атине некада чинили дунавски рукавци, сведоче и поједини називи. Улица Златне греде добила је име по издигнутој дрвеној конструкцији како би се избегло плављење реке. Рибља пијаца заправо је била место где су новосадски аласи чамцима долазили да продају дневни улов, док насеље Слана бара подсећа на постојање рукавца испод Клисанског брега, на којем су након исушивања освануле беле наслаге слатинастог земљишта. И име Подбара упућује на стајаћу воду коју су давне 1718. године затекли Алмашани, када су ради бољег живота одлучили да напусте своја огњишта и преселе се у Петроварадински шанац. Улица Земљане ћуприје названа је по мостићу преко канала, сачињеном од снопова кукурузовине и земље, који је био „капија” града и царинарница, где су власници чамаца плаћали „четири крајцаре” како би ушли. Рукавац Дунава од данашње Улице Саве Вуковића, премошћаван Земљаном ћупријом, даље се пружао између Матице српске и Скерлићеве, пресецајући Ћурчијски сокак, а потом вијугајући иза Николајевске цркве, све до Јеврејске улице, да би се на крају Господског сокака (Краља Александра), близу данашње главне Поште, уливао у Лимане.
бољег живота одлучили да напусте своја огњишта и преселе се у Петроварадински шанац.
Сачувани документи говоре да су Горња и Доња бара, главни извори за прехрану становништва, издаване под закуп аласима, те да је посебно цењена моруна преваљивала далек пут од мора како би се ту мрестила. Нису била ретка ни острвца која су извиривала из дубоких мочвара, а најпознатије је свакако Протина Елба, на раскрсници данашње Косовске и Даничићеве улице, названо по власнику проти Данилу Петровићу и Наполеоновом одредишту у Тиренском мору током изгнанства.
Мало ко зна да је на месту данашње Железничке улице постојало насеље Прњавор, до чијих се кућа могло се доћи само чамцима. Остатак те проточне баре још дуго је био око Успенске цркве, чији је стари парохијан у другој половини 19. века овде секао трску, пише прота Вељко Миросављевић у „Јединству”. Велике баре биле су и у Јовановском крају, иза леве стране Улице Краљевића Марка, где су стари Новосађани као деца налазили на јаја дивљих патака, као и на углу улица Краљевића Марка и Руменачке, где је изграђена још једна ћуприја.
С. Милачић
