105 година СТВАРАЊА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ Турбулентна историја „троименог народа“

У Београду, на Теразијама, 1. децембра 1918. године, у здању палате Крсмановић, доцније знане као Палата протокола, тада привременој резиденцији, регент Александар Карађорђевић прогласио је уједињење, тада се говорило троименог народа.

У то време, 1918. обликовање заједничке државе Јужних Словена сматрано је, готово неподељено, за остварење древног сна ослобођења и уједињења. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца први пут у историји целокупан историјски и етнички простор Срба, осим у детаљима, окупљен је под једним државним кровом.

Веровало се тада да је то отварање нове епохе у историји Срба, коначно ослобођених туђинске власти.

Био је то резултат тријумфалне победе српске војске у Првом светском рату. Као и prеthodnih у Балканским ратовима 1912/13, када су ослобођене Стара и Јужна Србија, односно данашње КиМ и Северна Македонија, и када је коначно освећено Косово, чему су Срби вековима тежили.

Идеја стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, посебно је тада била популарна на приморју, у Далмацији, затим у јужној Штајерској, али и у Крањској.

На Великом народном збору, чија је најистакнутија личност био др Жарко Миладиновић, одржаном 24. новембра 1918. у Руми, проглашено је присаједињење Срема Краљевини Србији.

Сутрадан, 25. новембра, у Новом Саду, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање прогласила је присаједињење Краљевини Србији. Најбитније личности тог покрета били су тада у Новом Саду несумњиво др Игњат Павлас, адвокат попут Миладиновића, и Јаша Томић познати журналиста. 

Сутрадан, 26. новембра, током другог редовног заседања Подгоричка скупштина донела је одлуку о припајању Црне Горе Краљевини Србији.

Војводина, односно Срем, Банат, Бачка и Барања, као и Црна Гора отуда су у нову заједничку државу образовану 1. децембра 1918, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, ступиле као саставни део Краљевине Србије.

У то време, стварање заједничке државе било је такође израз широко популарне словенске идеје.

Председник САД Вилсон посебно је држао до Масарикових ставова. Током Светског рата у склопу Српске добровољачке дивизије, чија се команда налазила у Одеси, борило се и приближно 1.000 Чеха, добровољаца. Доцнија Мала Анатанта била је врста ођека таквих идеја.

Краљевина Србија је још почетком Светског рата, Нишком декларацијом 7. децембра 1914. године, обелоданила да су њени ратни циљеви ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца под једним државним кровом. Био је то званичан документ који је донела Скупштина Србије, тада измештена у Ниш, ратну престоницу земље.

Уследило је образовање Југословенског одбора 1915. године, који су сачињавали истакнути Срби, Хрвати и Словенци са простора тадашње Аустроугарске махом интелектуалци опредељени за стварање нове заједнице Јужних Словена. Они су напустили Аустроугарску како би из Рима, Париза, Лондона, и других центара, радили, пропагандном и политичким контактима, у правцу стварања нове заједничке државе. Поједини међу њима прикључили су се као добровољци српској војсци на Солунском фронту.

Конкретни преговори о уједињењу и обликовању будуће државе вођени су на јонском острву Крф, где је 20. јула 1917. донета Крфска декларација, да би у Женеви 9. новембра 1918. године уследио Женевски споразум. Скупу у Женеви присуствовали су представници Краљевине Србије, Народног већа из Загреба и Југословенског одбора са средиштем у Лондону.

Следило је 1. децембра 1918. године, у Београду,  проглашење Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, како је гласио првобитни назив.

Године 1929. земљу је краљ Александар преименовао у Краљевина Југославија, што је био доследни наставак изворне идеје с којом је 1918. године и образована заједничка држава, концепције интегралног југословенства, односно уверења да је реч о једном троименом народу.