ПРОЂЕМ ПОРЕД ШКОЛЕ САМО СЛИКУ ДА МУ ВИДИМ Мајка дечака убијеног у Рибникару: Покушавам да се сетим кад је насмејан излазио одатле

На самом почетку смо чули композицију "Емоције", првонаграђену на Републичком такмичењу музичког стваралаштва "Деца композитори" у извођењу Ђорђа Илића, Андријиног друга из разреда. Концерт је завршен Опелом у фис-молу Стевана Мокрањца, које је отпевао хор ученика средње школе са солистом ђаконом Николајем Вуковићем.

Препуна емоција, своје утиске након завршеног концерта сумирала је Андријина мама, Сузана Станковић Чикић.

- Деца су свирала сјајно. Ја ове младе људе знам из школе, препоносна сам што је мој син Андрија био њихов пријатељ. Хор је био величанствен и сви који су били присутни могли су да осете нешто лепо и добро у ваздуху. Било је ту разних емоција, али ови млади људи су фантастично свирали.

Фотографија насмејаног Андрије изнад бине посматрала је све присутне, али и како су многи рекли, бодрила младе музичке таленте који су се те вечери окупили да му одају почаст.

- Андрију сам могла да замислим на овој сцени са њима. Он је са десет или једанаест година први пут свирао у овој истој сали. Био је изузетно дружељубиво и енергично дете, са пуно емоција, много интересовања. Повремено сам гледала у његову фотографију на екрану изнад бине и деловао ми је као да је поносан на своје пријатеље. Та фотографија је сигурно, ја верујем, храбрила све ове људе који су били вечерас и наступали за њега. Мене храбри сигурно. Добила сам стотине писама са разних страна света у којима пише да им је Андрија инспирација... Писма стижу и од одраслих и од деце и кажу ми да их Андрија инспирише да се труде и да направе неке добре ствари у животу. Андрији су стизала писма на гробу од младих људи из других држава, тако да ја верујем да их инспирише и подржава, а ја сам ту да будем тандем са њим.

Сузана је открила да је поносна јер три музичке награде носе име њеног сина, али и да би волела да се то десило за његовог живота.

- Три награде носе Андријино име, бескрајно сам поносна и бескрајно тужна. Надала сам се да ће овакве ствари доћи много касније када буде дотакао своју плаву звезду и остварио своје снове, али сам поносна на оно што је остварио са својих четрнаест година. Он је живео музику, живео је уметност, он је волео фотографију. Три награде носе његово име, препоносна сам.

- Сви ме питају како успевам, али одговор је из љубави према Андрији, то је мој једини одговор. Љубав према свом сину и жеља да сачувам оно што је он створио са само четрнаест година и из жеље да подржим то што он инспирише друге, као што сам њега подржавала док је био жив. На разне начине комуницирам са њим. Призовем сећања, погледам његове фотографије. Носим га у срцу.

Сузана је открила да често оде до школе у којој је њен син убијен, јер тамо нису остала само она ружна сећања и бол...

- Пролазим поред школе, али је болно. Јако болно. Прођем да видим његову фотографију, све фотографије. Покушавам да призовем сећања када је са осмехом излазио из те школе. Прошло је шест месеци, али то је све тешко прихватити... Превише тешко!

Злочин који је потресао целу земљу, регион и свет починио је неко коме је очигледно било све допуштено. Сузана каже да родитељи морају више да усмеравају своју децу како она не би отишла погрешним путем...

- Морамо се посветити деци, није све ствар времена, него и ствар квалитета, ствар пожртвованости. Морамо децу слушати, пратити. Морамо их подржати у многим лепим стварима. Показати им шта све на овом свету има лепо. Морамо бити ту за њихове проблеме и видети их.

Kurir.rs