Свечану беседу о кнезу српске поезије започећу опште-усвојеним ставом да, у његовој поезији, ништа није било случајно, односно, да је све било утанчано и под конац доведено, да је био песник високе културе и јакога духа, с чврсто изграђеним стихом, у којем се простор резонанције текста шири и обогаћује, са смислом за ред и пропорцију, у којем су поетски и музички дар до те мере срасли да се обично казивало – да је, једном руком, писао, а другом, свирао.
