ДАНАС ОБЕЛЕЖАВАМО СВЕТОГ НЕСТОРА Једно веровање везано је за пољопривреднике

У древном Солуну, у сенци страдања светог Димитрија Мироточивог, прича о младићу Нестору, ученику вере од самог светог Димитрија, не престаје да одјекује кроз векове као симбол неустрашивости и праведности.

У време кад је христоборни цар Максимијан приређивао разне игре како би забављао народ, појавио се изазивач по имену Лије, гладијатор немерљиве снаге и горостаса стаса. Његово крволокство било је извор забаве идолопоклоничком цару и његовом незнабожачком народу.

Усред ове морбидне разоноде, где би поражени борци били бачени на шиљке постављене испод посебно изграђене терасе, крварила су и многа хришћанска тела, изведена на присилни мегдан са злогласним Лијем.

Но, срце младог Нестора се испунило тугом и ревношћу при гледању ових страхота. Одлучио је да се суочи с Лијем, након што је добио благослов од светог Димитрија у тамници, који му је проречењем наговестио како ће победити, али и поднети мучеништво за Христа.

Под будним оком цара и народа, Нестор изазива и победи Лија, узвикујући „Боже Димитријев, помози ми!” и тиме показује да вера и правда побеђују зло. „Велики је Бог Димитријев!” одјекивало је међу народом, док се цар стидео и жалио за својим љубимцем.

Цар Максимијан, изгубивши љубимца и образ пред народом, погнут љутњом и срамотом, наређује да се Нестор погуби мачем, а свети Димитрије избоде копљима. Тако завршава земаљски пут храброг хришћанског јунака, светог мученика Нестора, 306. године, али његова прича живи као вечни подсетник на снагу вере и жртву за истинске вредности.

У појединим деловима Србије на овај дан не отварају амбаре и не дирају кош са житом да не би мишеви затирали усеве.

Легенда из Подриња каже да су Стојану Девићу Турци из Добоја отели најстарију кћер, лепотицу. Несрећни отац кренуо је пешке за њима у потеру, али није могао да их стигне. Опрхван тугом, наставио је да иде путем, када се пред њим нашао човек у црној ризи (монашкој мантији) на белом коњу.

Стојан га је богобојажљиво поздравио, а овај, скидајући капуљачу, упита Стојана шта га мучи. Стојан му је испричао шта се догодило, а незнанац га је позвао да узјаше истог коња иза њега.

Њих двојица су тада полетела заједно увис и у трену престигли Турке. Кад су Турци видели небеског коња, пали су треснувши главама о земљу.

Свети Нестор, он је био тај незнанац у црној мантији на белом коњу, ниједном Турчину није опростио живот, него их је све посекао, а Стојанову ћерку избавио.

Затим је узео два турска коња, намазао их чудотворним травама и онда су сво троје полетели до Дрине.