КИСАЧ И ТАНКОСИЋЕВО Петокрака се вратила на споменик палим борцима

Стижем у Кисач из правца Руменке и у центру села видим неке промене у односу на прошлу посету. Обе цркве су ту - Словачка евангеличка и Српска православна црква, али има и једна новост. То су звезде петокраке на споменику страдалим у НОБ-у. Наиме, како ми је тада Павел Сурови из Културног центра Кисач објаснио, некоме је после 2000. пало на памет да “обезглави” споменик у центру села и скине звезду петокраку са његовог врха па је остао само стуб.

Поклопило се да је на Дан ослобођења Кисача, 13. октобра, дан пре моје овогодишње бициклистичке посете - група мештана Кисача, антифашиста о свом трошку обновила споменик и вратила звезде петокраке на стуб обојен у “словачко плаво”. Испред стуба, на којем на словачком језику пише “На помен палим борцима Народноослободилачке борбе из Кисача”, постављени су и венци са свежим цвећем.

Настављам даље ка Танкосићеву низ Улицу доктора Јанка Гомбара и питам се по коме је добила име. Јанко Гомбар био је рођени Кисачанин и учесник НОБ-а. Из куће у којој је живео одведен је у Дахау, где је убијен пред сам крај рата 1945. Спомен-плоча, посвећена др Јанку Гомбару, рад сликара Павла Блесића из Сомбора, постављена је 1967. на кући у истоименој улици, на броју 135. Плоча је израђена од бакарног лима који је током времена кородирао, тако де је текст на плочи био готово нечитљив. Приликом обнове објекта сарадници Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада скинули су плочу и пренели је у просторије Завода на конзервацију и рестаурацију. Спомен-плоча је, по завршетку обнове фасаде, враћена на своје првобитно место.

Успут пролазим поред Назаренског храма и Евангеличке методистичке цркве. На месту где Улица доктора Јанка Гомбара постаје Железничка налази се и највећа зграда у Кисачу - Задружни дом у којем су данас две продавнице. Железничка улица, како јој име казује, води до зграде Железничке станице, која је у склопу радова на реконструкцији пруге Нови Сад - Суботица потпуно реновирана и сада сија својим бело-жутим сјајем исто као пре готово век и по када је саграђена.

Беч тражио изручење војводе

До 1936. данашње Танкосићево се звало Мало Ирмово. На предлог Дамјана Рончевића и Марка Поповића, од те године је понело име Танкосићево, по четничком војводи и мајору Војиславу Воји Танкосићу, прослављеном команданту у Балканским ратовима и Првом светском рату. Пореклом из Босанске крајине, рођен у Рукладама код Уба, војвода Танкосић представља симбол не само добровољачког покрета, већ и свесрпске идеје и обнове националне самосвести. Мајор Војислав Танкосић, уз начелника Обавештајне службе Српске војске Драгутина Димитријевића Аписа, био је оснивач удружења “Уједињење или смрт” – потом назване „Црна рука“, које је срушило династију Обреновић у мајском преврату и довело на власт Краља Петра Карађорђевића. Сматра се главним организатором атентата на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, које је послужило као повод за Први светски рат. Аустроугарска је у ултиматуму Србији тражила изручење мајора Танкосића. За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу“, помињани престолонаследник, ултиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла казна. Рудолф Арчибалд Рајс у својој књизи “Шта сам видео и проживео у великим данима” пише да су Аустријанци затим мртвог Танкосића обесили. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења српских четника, и сахранила на београдском Новом гробљу 8. октобра 1922. Гроб му се данас налази ИВ парцели, у трећем реду, гробно место број 6. На надгробном споменику су уклесани стихови: Венац бесмртне славе/ српска ти вила плете / над твојим гробом, Војо / комитске плачу чете.

У северном делу Кисача после Првог светског насељени су колонисти којима је дата земља. Реч је о српским ратним добровољцима углавном из Херцеговине и Лике који су насељени на подручју Бачке, Баната, Барање и Срема (Степановићево, Мишићево, Љукови, Ветерник, Сириг, Војвода Степа...). Колонија Танкосићево је 1938. имала 60 кућа и основну школу. Први учитељ у насељу био је Андрија Тепавчевић, српски добровољац из Гацка, који је за учитеља у Танкосићеву дошао 1937. Он је ту основао Народну књижницу и читаоницу.  Зграда основне школе у којој славни добровољац радио -  данас је напуштена - остала је само табла која сећа на Андрију Тепавчевића и од ње српска застава. Кроз разбијени прозор у једној од просторија видим стари билијарски сто.

У центру насеља 7. новембра 2021. је откривена биста Војиславу Воји Танкосићу, по којем место носи име. Бисту, рад вајарке Светлане Шанта је открио Милош Вучевић, тадашњи градоначелник Новог Сада. То је иначе једини споменик војводи Танкосићу на територији Србије. Од прошле године у Танкосићеву се одржава манифестација „Добровољац, Србин, борац“. Овогодишња је симболично одржана на дан пробоја Солунског фронта и била је посвећена обележавању јубилеја – 200 година од рођења кнеза Михаила Обреновића и 120 година од оснивања српске комитске организације. Приређен је и концерт је у част Ђорђа Михаиловића, овог лета преминулог чувара српског војничког гробља у Солуну.

По избијању рата 1941. крајем априла мађарски окупатори су протерали житеље Танкосићева из својих кућа. Иста судбина задесила је све колонисте досељене после Првог светског рата на подручје Бачке где је управу имала Хортијева Мађарска о чему сам писао прошле недеље у репортажи из Сирига. Занимљиво је да у Банату, који је био под немачком управом, таква одредба није донета и житељи Војводе Степе, на пример, остали су током целог рата у својим кућама. Половина протераних из Танкосићева вратила се у родно Гацко где су учествовали у рату против усташа, али нажалост и у братобилачком рату партизана и четника – ратујући на обе стране. Танкосићево које је некада било засебно село, седамдесетих година прикључено је Кисачу.

Настављам даље кроз атар до пута који ће ме одвести у Степановићево, још једно село које су после Првог светског рата основали Солунски добровољци из Херцеговине и Лике.

        Роберт Чобан