ИНТЕРВЈУ: ДР ТИЈАНА ПАЛКОВЉЕВИЋ БУГАРСКИ, УПРАВНИЦА ГАЛЕРИЈЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ Уметност гради мостове

– У оквиру нашег великог јубилеја желели смо остваримо још један од својих професионалних снова, а то је да у сарадњи са великим европским музејима приредимо заједничку изложбу и на тај начин у оквиру једне поставке представимо и дела наше националне уметности и европске уметности – појашњава за „Дневник” управница Галерије Матице српске др Тијана Палковљевић Бугарски. – Желели смо, дакле, да поставимо наше сликарство у један шири европски контекст. С обзиром на то да већ имамо дугогодишњу сарадњу са музејским установама у Бечу, одлучили смо се да наставимо у том правцу и у сарадњи са чувеним Kunsthistoris?еs Мусеум-ом, односно Уметничко-историјским музејом, те Галеријом „Белведере”, осмислили смо пројекат који би заправо требало да представи стваралаштво двојице уметника који су у исто време деловали у царствујушћој Вијени, која је тада била центар можда најузбудљивијег и најатрактивнијег уметничког подухвата тог доба, каква је била појава сецесије или уопште та уметност везана за Фин де сиèцле, односно крај 19. века.

 У фокусу су Густав Климт и Паја Јовановић?

– Да. Схватили смо, наиме, да Уметничко-историјски музеј, поред зидне композиције Густава Климта у њиховом улазном холу, која је непомична и не може бити излагана ван њиховог окриља, има и једно слабо познато дело овог мајстора. Ова слика, „Дама са лила шалом”, код њих је стигла пре извесног времена сасвим случајно, као донација, и без обзира на чињеницу да можда није најбољи Климтов рад, мање је познат и зато веома интригантан. С друге стране, у Галерији „Белведере”, која чува најпознатија дела Густава Климта и излаже их у својој сталној поставци, налази се и једна слика Паје Јовановића - „Бечлијка”. Она је откупљена 1905. године са изложбе приређене у Kunsthalеu и никада до сада није представљена у нашој земљи. Трећа слика, којом ће бити употпуњена наша поставка, је из збирке Галерије Матице српске, а ради се о Јовановићевом портрету уметникове супруге Муни. Дакле, идеја је да кроз једну изложбу двојице уметника из три музеја и нека дела која никада до сада нису виђена на овим просторима, представимо једну епоху и истовремено укажемо на важност међумузејске сарадње, на јединствен уметнички простор и на изузетно снажне везе српске и аустријске културе.

 Галерија Матице српске се већ неко време придржава савременог музеолошког концепта према којем изложба не мора а приори да подразумева мноштво дела?

– Ми се некако увек трудимо да будемо другачији, али пре свега да прилагодимо одређене садржаје жељеном визуелном  доживљају. Тако смо с једне стране имали неколико изложби које су заиста биле монументалне, као што је „Живот, сан, смрт” о европском симболизму или она о Урошу Предићу, којег смо представили кроз заиста велики број дела. Али некада нам је намера и да покажемо да је „мање - више”, односно да је концепт тај који је вредан, суштински важан. Таква је и изложба посвећена Густаву Климту и Паји Јовановићу, која ће представити три женска портрета. При томе ће она на неки начин бити надопуњена иновативним приступом тумачењу њиховог дела. Јер, поред историјско-уметничке анализе и епохе, и двојице сликара и њиховог стваралаштва, пред посетиоцима ће се наћи и текст колеге Николе Ивановића, који је у основи литераран. Њему су, наиме, та три портрета послужила да измашта „случајеве” три портретисане даме и да кроз њих исприча причу и о положају жене крајем 19. и почетком 20. века, и причу о односу уметника према моделу, као и о односу уметника према другим уметницима. Другим речима, слике са изложбе су послужиле као подстицај за стварање једног новог, другачијег уметничког дела. А поставку ће пратити и филм који говори о целој нашој идеји. У сваком случају, верујем да ће изложба Густава Климта и Паје Јовановића омогућити поклоницима ликовне уметности истинско уживање.

Поново јача традиција легата

–  Традиција легата је дуга, она је некада била јаче изражена, некада слабије, али је Галерија Матице српске активним заговарањем њеног значаја дошла до тога да је све већи број оних који желе да нам оставе своје збирке, дела родитеља или властите радове. И поклањају радо, јер знају да ће та дела бити на адекватан начин и сачувана и презентована. Тако смо, рецимо, од прошле године богатији и за Поклон-збирку Драгише Брашована, изузетно комплексну са мноштвом различитих предмета, од његовог архитектонског стваралаштва преко разнородног докуменатарног материјала који сведочи о његовом животу, све до личних предмета и бројног намештаја. Нама то сада даје могућност да изађемо из неких устаљених оквира презентације уметности новог доба. Јер, кад имате на располагању тако замашан број дела примењене уметности, онда можете да направите и квалитетан спој ликовне и примењене уметности, што до сада код нас није био случај.

 Јубиларну 175. годишњицу Галерија Матице српске ће заокружити 20. октобра традиционалном Свечаном седницом, те отварањем велике поставке радова Васе Поморишца.

– Када смо прошле године у октобру отварали изложбу дела Уроша Предића, најавили смо да јубилеј започињемо првим у низу од 11 стипендиста Матице српске, уметника који су захваљујући нашој најстаријој културној, књижевној и научној институцији стекли образовање на европским уметничким академијама. И сада јубилеј заокружујемо последњим у том низу, Восом Поморишцем, изузетно талентованим сликарем, по много чему особеним а који можда нашој јавности није толико добро познат. Ако се о њему и мисли, по правилу је то у оквирима Групе Зограф, која је негде покушала да споји традицију средњовековне уметности са новим идејама. А ми смо опет желели да Васу Поморишца представимо на нов, другачији начин, као јединог српског сликара те генерације који се школовао у Великој Британији, сликара који се специјализовао за израду витража, сликара који је некако стално био између традиције и модерности, као изузетно спретног и вештог уметника у техничком смислу, истовремено и веома разнородног у погледу одабира тема. У том смислу верујем да ће ова поставка за српску ликовну јавност, и уопште за све оне који прате уметност 20. века, бити једно велико изненађење, тим пре што ће бити у прилици да на једном месту виде велики број Поморишчевих радова, од којих већина није шире позната. Ову изложбу смо реализовали у сарадњи са Музејом савремене уметности у Београду, који чува нека од најзначајнијих дела Васе Поморишца, позајмили смо слике и из других музејских установа, из приватних колекција, и то ће на неки начин бити заокружење јубилеја.

 А ново, постјубилејско поглавље у раду Галерије Матице српске обележиће у првом реду нова стална поставка националне уметности?

– Оно на чему већ дуго радимо, а што ће бити реализовано почетком 2024. године, јесте та нова поставка Галерије Матице српске. Последњих месеци смо стога били прилично ангажовани на адаптацији изложбених сала, односно на унапређењу и модернизацији услова излагања. Јер оно чему заправо тежимо јесте и да некако кроз сам начин презентације уметничких дела укажемо на ту нашу нову фазу. Дакле, први пут ћемо сталну поставку приредити тако да она није хронолошка, већ на неки начин тематска. И биће модуларна, односно састојаће се из сегмената, чиме ће посетиоци добити могућност да обиђу само одређене делове поставке који их у датом моменту интересују. Истовремено, такав нам концепт оставља простор за измене и допуне изложбе, чиме ћемо се прикључити савременом тренду у музеологији да више нема сталних поставки које се, када једном освану у простору, не мењају наредних пола века. Напротив, наша стална ће поставка управо бити подложна променама, чиме ћемо покушати да отворимо нови поглед и на српску уметност новог доба, али и на оно што музеј треба да буде у савременом друштву – а то је и платформа за дијалог, и простор за уживање у уметности и квалитетно провођење слободног времена.

Мирослав Стајић