ПЛАНЕТА ЗЕМЉА ЈЕ ПОСТАЛА ЈЕДИНСТВЕНА ПОЗОРНИЦА Редитељ Боро Драшковић отворио 57. Битеф

Драшковић који је са групом истакнутих позоришних ствараоца био члан иницијалног одбора и уједно члан жирија првог издања Битефа 1967. године, честитао је значајан позоришни празник: 1967 - 2023, и тиме подсетио на годину оснивања нашег највећег Међународног позоришног фестивала у Србији, у 57. едицији.

За неколико минута свети гледалац, уз светог глумца, започеће молитву. Свети, придев Јежија Гротовског наравно, не припада класичној религији. Метафора је протумачена и као дефиниција особе спремне да се жртвује, нагласио је 88-годишњи редитељ у свом говору - есеју "Ефекат лептира“.

Он је рекао да група младих људи верује, уз француског драмског писца, књижевника и песника Гијома Аполинера, "да позориште није исто што и живот, као што точак није нога", и сматра да се "резултат њиховог незадовољства целокупном стварношћу најзад преобразио у светковину новог театра", чију су поетику највише изразиле три представе овенчане београдском Великом Наградом.

Те три представе су - "Постојани принц" (Педро Калдерон де ла Барка-Словацки) из Вроцлава (Пољска), "Троил и Кресида" Вилијама Шекспира из Букурешта (Румунија) и "Три сестре" Антона Павловича Чехова из Прага (тада Чехословачка, сада Чешка република).

Редитељи овим редом били су - Јежи Гротовски, Давид Есриг и Отмар Крејча, подсећа Драшковић.

Режисер је говорио да се плодоносан подухват следећих година кроз инспиративне формуле наставио, маштовито - Класика на начин 70, Слободне форме 71, Редитељ нове стварности 72 и Корени, Театрализам 74, Између мита и стварности (1975).

Све је мање неразумевања, битефовска естетика и етика све прихватљивија и већ је у процесу десети празник. Свечано отварање Театра нација, Мадлен Рено и Жан Луј Баро. Градска скупштина је први пут позориште. Краја нема великим, светским именима: Љубимов, Вајда, Брук, Шеро, Вилсон, Бергман, Бекет. Нови простори за машту. Стални прилив нових гледалаца, стално је подсећао редитељ.

Драмски и филмски уметник је у свом поетском говору навео како се "земља отворила, свет се приближио, нови глумци су у игри, сви наслови, стари и нови, на новим игралиштима, у новом тумачењу", те да се упорно тражи дотад неоткривен смисао.

Лавиринт, огледало, парадокс. Прошлост учествује у садашњости, у новом жанру наслућује се будућност, навео је српски редитељ.

На размеђу 20. и 21. века, у битефовском време-простору, свима је јасно, планета Земља постала је јединствена позорница. Светски репертоар се игра да би се показао у облицима као никад досад. Укрштене позорнице чине га још увек привлачним, испуњеним, јединственим местом, нагласио је Драшковић и оценио да увек у битефовском кључу, представе постају сваки пут другачије.

Позориште се мења, остајући у свом најдубљем бићу исто?, пита се опет Драшковић и додаје да нема сумње да позориште мења гледаоца.

Према његовим речима, у овако суровом свету пуног зла, без уметности стварност би била још тежа.

Уследила је представа "Деца сунца" руског класика Максима Горког, у режији словеначке редитељке Матеје Колежник, у продукцији немачког позоришта Шаушпилхаус Бохум.