ВЕЛИКИ УСПЕХ СРПСКЕ УМЕТНИЦЕ Ретроспектива Марине Абрамовић у Краљевској галерији у Лондону ПРВА ИЗЛОЖБА ЖЕНЕ ПОСЛЕ 255 година

Абрамовићева је достојан субјект за велики самостални наступ у тако престижној институцији. Кроз изложбу “Ритам 0” (1974), током које је поставила 72 предмета (укључујући пиштољ и метак) и изложила се на милост и немилост својој публици, до интензивно дирљиве и интимне поставке “The Артист Ис Пресент” (2010) у Њујоршком музеју модерне уметности, она је редефинисала параметре уметности перформанса. Али ево момента који је забаван и може да изазове бес: њена изложба ће бити прва самостална изложба жене у главним галеријама академије.

Чињеница да за 255 година ниједна жена није имала самосталну изложбу у овом великом простору ставља на мене огромну одговорност, рекла је она у једном интервјуу прошлог месеца.

Пре неколико година описала је притисак који је осећала као истакнута уметница на сцени у којој доминирају мушкарци: „Морам да направим дела која су толико добра да отварају пут за све младе и невероватно талентоване уметнице које долазе после мене. Ако мој наступ није довољно добар, онда ће се лоше одразити на све остале, тако да морам да будем невероватна.”

Када је Краљевска академија основана 1768. године, њени чланови, необично за то време, биле су и две жене: Анђелика Кауфман и Мери Мозер. Обе су, међутим, биле под менторством својих очева, што говори о потешкоћама са којима су се жене суочавале у обезбеђивању формалне обуке. Било је потребно 168 година да било која друга женска особа буде изабрана за пуноправног члана Краљевске академије: Дејм Лаура Најт, 1936. (prеthodno је Ени Свинертон била прихваћена као „пензионисани сарадник“). 1965. Најт је била прва жена која је имала ретроспективу у Royal Acadеmy, иако је није било у главним галеријама.

Било би неправедно издвајати само Академију, с обзиром да постоји угњетавање уметница на глобалном нивоу, кроз историју. И ствари се, на срећу, померају – у Краљевској академији а и другде. Од 2020. године, Краљевска академија је имала 40 жена академика, укључујући Трејси Емин (која је 2020. била приказана и у главним галеријама, али у оквиру изложбе посвећене њеној љубави према Едварду Манку), Џени Савил и Џилијан Виринг. Готово половина изабраних чланова у протеклој деценији биле су жене, а 2019. године прослављена сликарка и графичарка Ребека Салтер изабрана је за прву председницу.

Ипак, ствари нису савршене. Извештај организације Бурнс Халперин, која прати разноликост у уметности, открио је да су само 11% аквизиција између 2008. и 2020. у америчким институцијама извршиле уметнице, а њихов рад је чинио само 3,3% глобалне продаје на аукцијама од 2008. до средине 2022. Многе водеће институције, укључујући Британски музеј и Мет, никада нису имале жену директора (Лувр је 2021. именовао Лоренс де Карс, прву у својој 228-годишњој историји). Само 29 жена освојило је најважнију британску награду за уметност “Тарнер”, иако се то брзо побољшало у последњој деценији. Представљање обојених уметника и других мањина још више недостаје.

Када су одређене демографске групе или мањине одбачене или угњетаване од стране традиционалних чувара капије, не трпе само они, уметници и ствараоци; трпимо сви ми који пропуштамо њихова дела. Замислите, рецимо, да никада нисте могли да доживите величанствен и застрашујући уврнути челик Маман Луиз Буржоа; Сирове, искрене хронике физичког бола Фриде Кало; разметљивост Амели Боури-Сорел.

Некако се уклопило да у Краљевској академији баш Абрамовићева, чија су физичка појавност и тело тако саставни елементи њеног рада, буде жена која је постигла ову прекретницу. Одрасла је у сенци оца тиранина и, на почетку своје каријере, била је исмевана и одбачена као ментално неспособна – оптужба која се вековима постављала против жена пионирки у нечему.

На срећу, Абрамовићева није једина истакнута уметница која ове јесени наступа самостално. “Happy Гас” Саре Лукас представља се Британском Тејту 28. септембра; дан касније, Клодет Џонсон стиже у Цоуртаулд; а следећег месеца Никол Ајзенман је у Вајтчепелу.

Нова/Гардијан