Ронилачки клуб „РОНИТИ СЕ МОРА” из Беле Цркве ЈЕДАН од ТРОФЕЈНИЈИХ у ПОДВОДНОЈ ФОТОГРАФИЈИ

Ове године славе деценију постојања, а председник клуба Јован Петровски, који је иначе и инструктор роњења, похвалио нам се да у региону нема шта нису освојили, но најзначајнија награда им је прво место у Купу Града Ровиња, у подводној фотографији, у екипном такмичењу, када је успео да услика сипино око. Они су иначе једини инострани клуб који је освоји тај куп.

– Наше активности су углавном сведене на такмичење у подводној фотографији и нас шесторо се тиме бави, иако смо првобитно настали као ронилачки клуб – прича Петровски. – Подводну фотографију сам кренуо да радим још 2010. године у бившем клубу, а од 2013. године, са „Ронити се мора” долази први успех и од тада нисмо стали. Учествујемо на такмичењима у региону а и ми смо овде код нас, за ових 10 година постојања, сваке године организовали куп и то сваки пут, трећег викенда у септембру. Такмичење је регистровано под називом „Ундерњатер фресх Бела Црква”, јер по правилима морамо да имамо енглески назив, како би куп имао интернационални карактер, а увек буде око 30 екипа.

Петровски објашњава да ронилачки клуб ради по италијанској асоцијацији „PSS” (Професионална школа роњења), те по њиховом критеријуму, рониоци не смеју да буду млађи од 14 година. Такмичења подразумевају три категорије: амбијент, макро и фотографије рибе, а најосновније правило је да на мору не сме да се рони испод 30 метара.

– Обука за подводну фотографију не постоји, иако у нашој асоцијацији имамо специјалност подводне фотографије, када се учи шта је дозвољено да се ради, а шта не – рекао је наш саговорник. – Једно од правила које се често крши јесте да се на дну ништа не сме дирати и померати, јер се тако ремети екосистем. Друга ствар је вештина роњења, која је најбитнија за стварање фотографије, нарочито када треба да радите макро или фотографију рибе. Ту долази до изражаја чињеница колико сте искусан ронилац, колико добро одржавате мирноћу и баланс, док таленат иде уз то.

Као некадашњи члан Ронилачког клуба „Ронити се мора” из Загреба, Јован је постао велики пријатељ са тамошњим љубитељима подводних вештина, те је на њихов предлог у Белој Цркви покренуо истоимени клуб и сада имају 25 активних чланова.

– Италијанска асоцијација „PSS” је прва направила интернет програм, што значи да не мора постојати блиски сусрет са кандидатима за теоријски део градива – истиче Петровски. – На њиховом сајту постоје лекције, полажу се тестови и када се све то заврши, онда се долази код нас. Обука овде траје четири дана, и мислим да смо јединствени на просторима бивше Југославије, што радимо обуку одмах на отвореној води, односно на језеру, јер базен немамо. То је добро, јер сви прођу први сусрет у ограниченој видљивости, у простору пуном траве и другог живог света и зато су спремнији од свих ронилаца почетника, који обуку прођу у базену.

Код њих у клубу постоје пробни зарони, јер Јован каже да, колико год неко имао велику жељу да рони, једноставно до краја не може да издржи.

– Од десет мушкараца, њих седам подбаци, а од десет девојака ниједна, невероватно – кроз осмех прича инструктор роњења. – Такође радимо и стажна роњења јер зарони се рачунају само из отворених вода, што значи да базен не може да послужи. Бавити се роњењем изискује велике финансијске издатке, па је то један од разлога зашто код нас нема пуно интересаната. У клубу имамо осам комплета, који служе искључиво за обуку. Након тога свако мора себи да обезбеди своју опрему, осим боца са кисеоником. Чак и половне маскице не могу да се нађу испод 30 евра, одела око 150 до 200 евра, а где је остало.

Опрема за роњење је изузетно тешка, а спорт колико је леп, толико је екстремнан и врло опасан, те у тим дубинама, сведочи Јован, једни другима чувају главе. Зату сви једна велика породица.

Ивана Бакмаз