ЖРК „ХАЛАС ЈОЖЕФ” БАШТИНИ ТРАДИЦИЈУ ДУЖУ ОД 75 ГОДИНА Ускоро први камп за девојчице

Изнедрила је ова средина неколико великих имена попут репрезентативки Зите Галиц, Тање Крајчо, Маргите Ђуровић и других.

- О како је лепо било играти са њима - присећа се у разгопвору за наш лист председница Женског рукометног клуба „Халас  Јожеф” из Аде Моника Урбан, која је тада са њима и тренером Чаславом Ђуровићем осамдесетих година походила просторе бивше Југе, а и шире. Она напомиње да се рукомет у том месту традиционално бележи још из времена када се играла хазена на травнатим великим фудбалским теренима, још давне 1934. године, док поменути женски рукометни клуб баштини дугу традицију која траје више од 75 година.

– Сам клуб броји 120 активних чланова у свим узрасним категоријама, што је за овако малу средину импозантан број – поносна је Урбан. – Скоро у свакој кући постоји неко ко је играо рукомет, те је та култура присутна у одрастању свих генерација. Тренутно код нас тренира предшколски узраст и екипа која окупља децу од првог до трећег разреда, које тренирају Жанет Оњецки и Илдико Ерег. Имамо и Ж12Б групу од девет и десет година, а тренер је Ева Пандер, као и Ж12 и Ж14 групу, као и млађу сениорску екипу, а све три групе тренирају код Агнеш Кираљ и Богларке Божић, док је за координацију задужена Вивијен Тобијаш. Имамо први тим које тренира Милан Зечевић, уз њих раде тренер голмана Борис Манојловић и кондициони тренер Жужа Ракош.  Како каже, организација у клубу је на завидном нивоу и управо то што су успели да окупе све селекције и категорије и направе функционалан систем рада, доноси добре резултате. Систем рада је увео и контролише стручни кординатор Роберт Гор. Кроз историју, ЖРК „Халас Јожеф” је у старој Југославији био дуго година члан прве савезне лиге, тако се и ове године такмичио у првој Б лиги. И на прву екипу су баш поносни, али ове године испадоше из лиге, јер је лане девет играчица напустило клуб, а младе наследнице нису имале довољно времена да се припреме за те велике изазове.

Хала лане обновљена

Захваљујући одличној сарадњи коју рукометни клубови из Аде успоставили са Рукометним савезом Мађарске од 2018. године, клубови у Ади континуирано добијају подршку, кроз прекограничне програме тог савеза. Захваљујући локалној самоуправи Општине Аде, на објекту спортске хале замењен је комплетан кров, прозори, врата и комплетна санитарија, док су финансирање осталих унутрашњих радова, под и гледалиште, подржали Влада Републике Мађарске и Рукометни савез Мађарске, потврђује МОника Урбан. Биле су то вредне интервенције на хали изграђеној 70-их година како би била функционална и по стандардима 21. века.

– Што се тиче млађих категорија, можемо се похвалити тиме да смо прошле године у категорији Ж12 постали прваци државе, а у категорији Ж14 смо седми у држави – поносно ће наша саговорница. – Учествујемо на разним домаћим, али и иностраним турнирима и трудимо се достојно да репрезентујемо име клуба, место и државу. Прошлог лета смо се такмичили у Хрватској, у Славонском Броду, као и у Мађарској. Углавном се трудимо да све девојчице узраста од 12 до 16 година буду пођеднако заступљене на свим турнирима, јер је за њих то један доживљај и мотив играња рукомета. То путовање и дружење са другим рукометашицама, некада и из целе Европе, успомене су које се не заборављају и у њима остављају дубок траг.

По речима mеnayеra клуба Александра Савуљића, много улажу иначе и у едукацију, те су тренери прошли многе обуке и неколико семинара, примарно у Мађарској.

– И код нас у клубу су организована предавања, а битно је истаћи да нам је највећи акценат на раду са младима – прича Савуљић. – У првом реду се говори о томе како привући најмлађе да играју рукомет, а касније како их задржати и на крају како направиити добре играче, али и квалитетне и успешне људе сутра.

Сада су у току припреме за сезону која креће у септембру, а интересантно је и то што ће ове године први пут у Ади организовати рукометни камп за девојчице од девет до једанаест година. Камп стартује данас и потрајаће пет дана. Рукометни посленици у Ади надају се да ће камп у будућности постати традиција.

И. Бакмаз