ИНТЕРВЈУ - ВЕСНА ЧИПЧИЋ: Откад сам у пензији, играм више него пре

Ових дана је на заслуженом одмору, а с јесени крећу нове позоришне и снимајуће обавезе. Иако је ова глумица већ неколико година у пензији, каже, ради више неко икад. Наставиће да игра у комаду „У раљама живота” Београдског драмског позоришта, у ком тумачи лик добро знане тетке из Босанске Крупе, а што се тиче ТВ пројеката скоро смо је гледали у „Времену зла” као и у „Калканским круговима” и  „Немирнима”, а с јесени је чекају и нова снимања у још неколико пројеката. Док чекамо да се укључе камере, попричали смо с овом драмском уметницом о њеном минулом раду, као и људима који су обликовали њен глумачки профил. Наравно, радо се сетила својих кикиндских почетака, као и цртица из успешне каријере.

Као заслужног човека за ваше почетке и глумачку афирмацију увек истичете кикиндског редитеља Драгана Јовића. Можемо ли још једном да се подсетимо тог човека?

- Да. Ја обично кад причам и кад ме прозову на ову тему, ја не могу а да не поменем свог првог учитеља Драгана Јовића у Кикинди. Од Драгана сам, заправо, толико пуно научила и тако на прави начин заволела сцену и позориште и овај мој глумачки посао да сам му захвална до краја живота. Он је био мој први учитељ, а други учитељ је био мој професор Миленко Маричић на Академији, а трећи, морам да кажем, Бранко Плеша.

Дакле, све бардови позоришта, а занимљиво је да сте ви ширу афирмацију стекли преко телевизије и филма. Најпре као Весна, Шурдина жена, потом као Фрау Елза итд. Колико се било тешко отргнути од те поетике и онда градити театарску каријеру?

- Било је тешко заиста. Ја сам свесно оставила и баталила снимања и телевизијске серије и филмове, да бих се посветила позоришту и, Богу, хвала, да сам још тако млада заправо донела тако важну одлуку за посао којим се бавим и заправо остварила се као позоришна глумица.

Остваривали сте значајне позоришне улоге и у суседству?

- Гостовала сам, много сам гостовала у Хрватској, али заправо сам везана готово четрдесет година за своје Београдско драмско позориште. Играла сам неке представе у Народном позоришту, играм сад у Југословенском драмском у представи „Зашто је полудео господин Р”, али је Београдско драмско моја кућа.

Неки глумци кажу да за глумца нема пензије, други опет да једва чекају пензију. Шта ви на то велите?

- Имам обичај у последње време да кажем да више сад играм, него кад нисам била у пензији. Сад сам у пензији, али имам пет представа на репертоару, то није мало.

Мислите ли да је публика у провинцији ускраћена за представе високог уметничког домета, јер најчешће  гостују представе лакшег садржаја, водвиљи, мјузикли и остало?

- Па не, богами, не мислим уопште. Мислим да врло озбиљне представе гостују у унутрашњости из простог разлога зато што има заиста квалитетних и дивних представа, тако да мислим да то није као што је некад било.

Где је Кикинда данас, да ли је још увек у вашем срцу?

- Кикинда је вазда у мом срцу и вазда ће бити у мом срцу. То је нешто што је  неизбрисиво. То је таква радост и задовољство  да сам, верујте ми, тужна што нисам у Кикинди.

Немања Савић