INTERVJU - VESNA ČIPČIĆ: Otkad sam u penziji, igram više nego pre

Ovih dana je na zasluženom odmoru, a s jeseni kreću nove pozorišne i snimajuće obaveze. Iako je ova glumica već nekoliko godina u penziji, kaže, radi više neko ikad. Nastaviće da igra u komadu „U raljama života” Beogradskog dramskog pozorišta, u kom tumači lik dobro znane tetke iz Bosanske Krupe, a što se tiče TV projekata skoro smo je gledali u „Vremenu zla” kao i u „Kalkanskim krugovima” i  „Nemirnima”, a s jeseni je čekaju i nova snimanja u još nekoliko projekata. Dok čekamo da se uključe kamere, popričali smo s ovom dramskom umetnicom o njenom minulom radu, kao i ljudima koji su oblikovali njen glumački profil. Naravno, rado se setila svojih kikindskih početaka, kao i crtica iz uspešne karijere.

Kao zaslužnog čoveka za vaše početke i glumačku afirmaciju uvek ističete kikindskog reditelja Dragana Jovića. Možemo li još jednom da se podsetimo tog čoveka?

- Da. Ja obično kad pričam i kad me prozovu na ovu temu, ja ne mogu a da ne pomenem svog prvog učitelja Dragana Jovića u Kikindi. Od Dragana sam, zapravo, toliko puno naučila i tako na pravi način zavolela scenu i pozorište i ovaj moj glumački posao da sam mu zahvalna do kraja života. On je bio moj prvi učitelj, a drugi učitelj je bio moj profesor Milenko Maričić na Akademiji, a treći, moram da kažem, Branko Pleša.

Dakle, sve bardovi pozorišta, a zanimljivo je da ste vi širu afirmaciju stekli preko televizije i filma. Najpre kao Vesna, Šurdina žena, potom kao Frau Elza itd. Koliko se bilo teško otrgnuti od te poetike i onda graditi teatarsku karijeru?

- Bilo je teško zaista. Ja sam svesno ostavila i batalila snimanja i televizijske serije i filmove, da bih se posvetila pozorištu i, Bogu, hvala, da sam još tako mlada zapravo donela tako važnu odluku za posao kojim se bavim i zapravo ostvarila se kao pozorišna glumica.

Ostvarivali ste značajne pozorišne uloge i u susedstvu?

- Gostovala sam, mnogo sam gostovala u Hrvatskoj, ali zapravo sam vezana gotovo četrdeset godina za svoje Beogradsko dramsko pozorište. Igrala sam neke predstave u Narodnom pozorištu, igram sad u Jugoslovenskom dramskom u predstavi „Zašto je poludeo gospodin R”, ali je Beogradsko dramsko moja kuća.

Neki glumci kažu da za glumca nema penzije, drugi opet da jedva čekaju penziju. Šta vi na to velite?

- Imam običaj u poslednje vreme da kažem da više sad igram, nego kad nisam bila u penziji. Sad sam u penziji, ali imam pet predstava na repertoaru, to nije malo.

Mislite li da je publika u provinciji uskraćena za predstave visokog umetničkog dometa, jer najčešće  gostuju predstave lakšeg sadržaja, vodvilji, mjuzikli i ostalo?

- Pa ne, bogami, ne mislim uopšte. Mislim da vrlo ozbiljne predstave gostuju u unutrašnjosti iz prostog razloga zato što ima zaista kvalitetnih i divnih predstava, tako da mislim da to nije kao što je nekad bilo.

Gde je Kikinda danas, da li je još uvek u vašem srcu?

- Kikinda je vazda u mom srcu i vazda će biti u mom srcu. To je nešto što je  neizbrisivo. To je takva radost i zadovoljstvo  da sam, verujte mi, tužna što nisam u Kikindi.

Nemanja Savić