Српски психолог о васпитању деце: НЕ СМЕТЕ да штитите своје наследнике ОД ОБАВЕЗА И ОДГОВОРНОСТИ
Клинички психолог Влајко Пановић у тексту за „Зелену учионицу” написао је да родитељи не смеју да штите своју децу од обавеза и одговорности, и да их обавезно запосле.
Испричаћу вам једну одличну причу. Један отац, кад год је дете нашто погрешило или било дрско, инсистирао је да научи неки нови појам из енциколопедије. Тај нови појам је морао да исприча оцу и да донекле објасни.
Десило се то да се дете временом заинтересовало за енциклопедију и касније је то дете победило у неколико квизова. Веома је важно да родитељ трага за обрасцем који ће помоћи да дете разуме оно што се од њега очекује. Само на том путу, ја вас молим, немојте викати на дете. То је једна од највећих грешака које многи родитељи праве. Нема викања. Виком, галамом ништа не можемо да постигнемо. Сетите се оне мудре приче да тамо где људи вичу, срца им се удаљавају. Сами треба да будемо блиски. Деца треба да нам поверују, а како да нам поверују ако ми с њима нисмо блиски, ако смо им непријатни… Ако родитељ галами, прети, уцењује, ту се не може развити блискост.
И још једна јако важна димензија – запослите вашу децу! Немојте децу штитити од обавеза. Немојте, молим вас! Многи родитељи кажу: Ако смо се ми мучили, не морају наша деца. Замислите, они рад доживљавају као муку. Рад у коме треба да се открива задовољство. Они унапред девалвирају, одбацују могућност да дете заволи рад.
Запослите им руке. Не заборавите колику важност код деце имају прсти, а савремена деца све мање користе прсте. Деци треба давати што више игара где ће развијати фину моторику прстима у најранијем детињству. Наша шака има већу презентацију у кори великог мозга него читав доњи део тела. Истраживања су показала да се деца интелектуално и емоционално спорије развијају зато што не користе шаку, већ играјући игрице користе само два прста, држећи миша. Зато је важно да деци, бар до три године, не дате да гледају телевизију, већ их што више водите у природу. Играјте се с њима, нека запосле и шаку и руке, нека скачу, трче, врте се, окрећу, пењу… Научимо децу да знају да се брину о себи: да испрже јаје, да ушију дугме…
Ми хендикепирамо децу, јер их не учимо вештинама преживљавања, него понети тиме да нам деца не закасне у Европу купујемо им најскупље компјутере, а у ствари смо скупо платили најмоћнијег непријатеља. Кад детету купите рачунар, прва ствар коју мора да научи јесте да компјутери могу бити корисни али само ако знамо да их на прави начин користимо, а не за наше породично и друштвено отуђење.
(Зелена учионица)
