Сетимо се песме Бранка Ћопића „На Петровачкој цести“

Петровачка цеста је била место злочина и у Другом светском рату, кад је немачка авијација гађала избегличку колону. Тај је злочин кроз лик убијене седмогодишњакиње Марије у својој песми „На Петровачкој цести“ овековечио славни писац Бранко Ћопић.

 

На Петровачкој цести

На цести Петровачкој избјеглице

и триста ђеце у колини.

Над цестом круже грабљиве птице,

туђински авиони.

По камењару оснијеженом

челична киша звони...

У снијегу румена Марија,

мамина кћерка једина,

било јој седам година.



Три дана Грмеч газила

и посрнула стотину пута.

Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,

а прслук мален, премален,

а поврх свега кабаница,

бескрајних рукава, широка, жута,

од старог очевог капута.



Понекад мала плакала,

некад се опет смијала

и весела била

кад би је мати тјешила:



"Још само мало, рођена,

па ћемо виђети Петровац,

а то је варош голема,

ту има ватре и хљеба

и кућа - до самог неба".



Радовала се ђевојчица

и ватри, и граду невиђеном,

а сада лежи, сићушна као птица,

на цести Петровачкој,

на цести окрвављеној.



Очи гледају широм,

ал сјаја у њима нема,

са мртвих усана мале

оптужба тече нијема:



О, страшна птицо, ти си ме убила,

а шта сам крива била!

Седам сам година имала,

ни мрава нисам згазила.

Тако сам мало живјела,

и тако мало виђела,

а свему сам се дивила.

Била сам безбрижни лептир,

а ти ме покоси, птицо,

ти ми угаси зјене,

поломи ручице моје,

од глади отежале,

од зиме укочене.



Оптужбу вапије дијете,

стиснутих модрих пести,

у окрвављеном снијегу,

на Петровачкој цести.



Туђински људи крвави,

кућу су нашу спалили,

ђетињство су ми украли,

и много наших убили.



Туђинске птице, челичне немиле,

над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,

и на све наше путе,

пошаљи синове своје,

пошаљи вукове љуте,

освети моје ноге израњене,

и јутра гладна расплакана,

и руке модре и смрзнуте.



Загрми, тата, из великог топа,

помлати туђе гадове,

забубњај, брацо, митраљезом,

мртва те сестра зове.



Освету вапије дијете,

стиснутих смрзнутих пести,

у крви и снијегу,

на Петровачкој цести...