ПОТРЕСНА СЕЋАЊА СРБА ПРОГНАНИХ У ОЛУЈИ Петровићи се скућили код Чачка, али стари дом не заборављају (ФОТО)
ЧАЧАК: У српска села и градове пре 28. година дошла је најтужнија колона коју памти историја друге половине прошлог века. Више од 200 000 Срба из Крајине, остало је без својих огњишта, без будућности, али окренути Србији и у нади да ће их она прихватити.
Раде Петровић је те 1995. године са члановима своје породице од Баније до Чачка путовао тринаест дана. Нови дом изградио је у насељу Атеница, али на саму реч „олуја“ овом човеку се ствара јасна слика напуштања дома и свега што је преживео у тринаестодневном путовању.
„Најтеже је било то, што човек иде, а не зна куда иде и шта га чека. Тада, када смо требали да кренемо у Србију, ходамо, не дајемо никакав отпор и пресеку пут, све је било неизвесно”, рекао је Раде Петровић.
Раде је са својих десет прстију, као аутолимар изградио нови дом и одшколовао децу. Каже да је као и на сваком почетку било ретешко, сваки август са собом носи ружна сећања али га је спасило то што је у својим рукама имао занат.
„Да нисам имао занат, било би зло, не знам да ли бих успео да купим плац и створим кров над главом. То су слике које никада не бледе и са собом носе јасну поруку. Човек не сме веровати ником, мора бити свој, имати свој став и бити оно што он замишља, иначе, веровња нема”, закључио је о ”, истакао је Раде.
Ипак, без обзира на лоше успомени ови људи преживели су олују, скућили се. Дочекали да удају кћерке и добију унуке.
„Морали су за невољу да напусте вечни завичај, своју Банију и Кордун и да у колони у којој није било ни сигурности, ни среће дођу у своју матицу у нови завичај и да се скуће. неки су за невољу остали на том путу навек, а други данас пробају да запамте или забораве тај чемерни август 1995. године, али неће га заборавити, јер их на то обавезује породична и национална повест”, рекао је Гвозден Оташевић, новинар Политике и ратни извештач.
Слична судбина задесила је тада многе који су свој нови дом пронашли у Чачку. Мара Крагуљ је само једна од њих која је провела 16 непроспаваних дана у тракторској приколици страхујући за свој и живот својке деце.
„Пуних пет година борили смо се да сачувамо своје огњиште, али је у једној ноћи морали смо да га се одрекнемо како би сачували голе животе, хватајући се за последњу тракторску приколицу у колини. Своје место под сунцем након олује многи су потразили широм Србије, али све нас још увек мучи само једно питање на које до данашњег дана нисмо добили одговор“, изјавила је Мара.
РИНА
