ХОРОР ПОВРАТАК С МОРА: Новосађанин Душан С. није знао да вози ТЕМПИРАНУ БОМБУ

" Најтеже ми је кад помислим да се то могло догодити док сам пролазио три ауто-пута са двоје мале деце у ауту", још увек у неверици прича Душан С. из Новог Сада, који је само пуком срећом преживео саобраћајну незгоду која му се догодила на путевима Републике Српске.

Како наводи, још враћа филм у глави и преиспитује сваки детаљ, свестан да је све могло да се заврши много горе. Он је са двоје деце од 5 и 3 године и својом супругом ишао на море у Црну Гору. Ипак, тада није ни сањао да ће, фигуративно речено, остати без аутомобила, али, срећом, са главом на раменима у повратку.

По повратку са Црногорског приморја, Душан и његова породица су свратили до Херцеговине, одакле је пореклом. То је била срећа у несрећи, сигуран је он.

- Боравили смо неколико дана код мојих у Херцеговини, а свега два дана пред планирани повратак у Нови Сад, запутио сам се аутомобилом до оближњег града како бих нешто обавио. Ништа ми није указивало на то да ће се нешто лоше догодити. Ипак, демантован сам у повратку - прича Душан С.

Добро знани кривудави путеви и стока која се врло често може наћи на истом били су довољни разлози да овај отац двоје деце вози опрезно и умереном брзином. То је, како наводи, један од фактора што је сачувао живу главу.

- Након обављеног посла, враћао сам се ка кући својих родитеља. Био је радни дан и није било неког густог саобраћаја. Ођедном, чуо сам да је нешто пукло, кренуло је да се дими, а волан ми је бежао из руку на леву страну. Некако сам се у тренутку сабрао колико сам могао, стиснуо сам кочницу истовремено се борећи са воланом како бих га држао право на путу. Кочио сам готово 100 метара, о чему су посведочили и трагови на путу - у даху објашњава саговорник.

Како додаје, зауставио се у својој траци и тек по изласку из аута схватио колико је среће имао.

- Нисам могао да верујем шта видим. Леви точак ми је био потпуно одвојен од аутомобила, искривљен некако попреко. У тренутку када сам у вожњи чуо прасак, мислио сам да је пукла гума, али ово нисам могао ни да замислим - наводи Душан.

- Срећа је што сам био "свој на своме". Одмах је дошао шлеп, као и пријатељи да помогну. Ту на лицу места смо видели шта се заправо догодило. Виљушка или лафета, како ко назива тај део, је остала без шрафа који држи точак, лаички речено. Шраф смо пронашли неколико метара даље. Нико није могао да верује шта види, а нарочито ја, јер сам баш тај део мењао код мајстора непосредно пред полазак на пут - са огорчењем каже овај возач.

Према његовим речима, на малом сервису обављеном само два месеца пре тога указано му је на то да треба мењати предњу леву лафету у наредном периоду јер је већ помало дотрајала, те је одмах гледао то да среди, како би све било спремно за пут.

- Отишао сам у овлашћени сервис где сам нагласио да се замени што је потребно, имајући у виду да ми је prеthodno на малом сервису наглашено да би у будућности ваљало то урадити. Како се може видети и у сервисној књижици, замењени су ми управо ти делови - још не верујући прича Душан.

Како додаје, објашњено му је да је највероватније овај шраф био недовољно привијен, што значи да је у сваком тренутку могло да се деси да испадне.

- Када сам схватио да је исто могло да се догоди на аутопуту, при много већој брзини, када сигурно не бих био у стању да исконтролишем волан, са породицом у аутомобилу... Или у кривинама које смо пролазили, са много фреквентнијим саобраћајем. Ја сам имао луду срећу да се то деси баш на правцу, без аутомобила иза себе или оних у супротној траци. Десило се на такав начин да нисам угрозио ничију безбедност, али ко би то могао уопште знати? Да се завршило трагично, ко би уопште знао шта је узрок? - питања су која поставља саговорник, али не очекује одговоре.

И сам свестан да је имао невероватну срећу, захвалан је што се све тако завршило иако је морао да плати трошкове шлепања до првог овлашћеног сервиса 100 евра, нову гуму још 100 евра, а за све што му је приликом незгоде отишло, највероватније ће платити петоструко више, јер је ауто још на поправци.

- Јасно ми је да је у питању људска грешка и немар. Љути ме само чињеница да сам дао и поверење и новац некоме да би у журби или ко зна чему заборавио да привије како треба један шраф. Тај један шраф могао је да кошта најмање једног живота, а не смем да мислим колико је људи тако страдало, да нико никада није ни сазнао - наводи саговорник.

Према његовим речима, додатна срећна околност је што му се исто није догодило негде у иностранству где не познаје никога и нема могућност да се брзо снађе.

- Код мајстора се иде да поправи нешто, а након свега поставља се питање колика је гаранција на нечији рад - пита се Душан С. уз закључак да је своју причу поделио како би људи били опрезнији и како им се не би догодило оно што је њему.

Курир, Блиц