МАЛЕ, АЛИ ЖЕСТОКЕ Ево зашто су суперћелијске олује тако ОПАСНЕ

Због тога се ове олује понекад називају ротирајућим грмљавинским олујама. Од четири класификације олуја са грмљавином (суперћелијска, линијска, вишећелијска и једноћелијска), суперћелијске су најмање уобичајене и имају потенцијал да буду најтеже. Суперћелијске олује су често изоловане од других олуја са грмљавином и могу да доминирају локалним временом удаљеним до 32 километра. Трају 2-4 сата. Оне са собом могу да донесу неке од најопаснијих временских непогода као што су торнада.

Како настају торнада?

Торнада су један од најстрашнијих временских догађаја на Земљи. Ови брзоформирајући и углавном краткотрајни циклони имају тенденцију да настају из суперћелијских олуја. Покретане дуготрајним торњем ваздуха који се диже, ове олује могу да ослободе неке од најбржих површинских ветрова на Земљи.

На северној хемисфери, окретање суперћелијске олује обично захтева влажне јужне ветрове на земљи. Ово подстиче олују. Тој олуји је такође потребан сув ваздух на средњим висинама. Помаже ако сув ваздух долази са запада. Ти услови имају тенденцију да спрече подизање површинског ваздуха - све док експлозивна узлазна струја не пробије овај слој.

Коначно, олуји је потребан хладан ваздух високо, који стиже са северозапада. Ваздух ће се подизати све док је ређи - што обично значи и да је топлији - од ваздуха око њега. Хладна горња атмосфера надопуњује ово веома нестабилно окружење: омогућава растућој олуји да се несметано диже. Ротирајућа база олујног облака еволуира у оно што научници називају мезоциклон.

Када се сви ови услови споје, ваздух може да се спирално креће ка јужној страни олује. Тај ваздух се затим претвара у вртлог. Тај вртлог има веома јаку моћ усисавања. Влага у његовом ваздуху се брзо кондензује и формира облак. То је због ваздушног притиска: нижи је унутар стуба ваздуха који се окреће него изван њега. Уствари, зато се чини да се пипци облака, који крећу да формирају торнадо, материјализују готово ни из чега.

Када су услови испуњени, ротација може да се врти све чвршће и да формира уску цев. Овај левкасти облак је оно што може да постане торнадо. Окретна избочина налик на прст левка често се вијуга попут змије према површини. Тек када доспе до земље, званично постаје торнадо.

Суперћелијске олује често доносе и град који може да буде и величине грејпфрута. Упркос свом интензитету, суперћелијске олује су релативно мале у поређењу са већином олуја са грмљавином. Суперћелијске олује обично нису веће од 19,3 километара у пречнику. Због тога би једно насеље могло да буде опустошено ветром и градом, док би следеће могло прође нетакнуто.

Уздижући се чак 16,1 километар високо, суперћелијске олује могу да обухвате запремину ваздуха до 25 пута већу од Монт Евереста. Тајна моћи суперћелијске олује је њена изолација. Ови усамљеници не деле своје окружење са суседним олујама. То им омогућава да прогутају сав околни ваздух као „гориво“. Док се већина олуја са грмљавином формира у линији и карактеришу их вишеструко узлазно струјање - или џепови ваздуха који се дижу - суперћелијске олује су другачије. Имају само једно узлазно струјање. Али оно је изузетно моћно. Зато су суперћелијске олује мале, али жестоке.

Оно што заиста издваја суперћелијске олује је њихова ротација. Цела олуја се врти због такозваног смицања ветра, односно разлике у брзини или правцу ветра између две тачке у земљиној атмосфери.

Типови суперћелијских олуја

Постоје три типа суперћелија: ниско падавинска (ЛП), класична и високо падавинска (ХП). Конфигурација профила смицања ветра у тешким временским условима је критична у дијагностиковању које врсте суперћелијских олуја се могу очекивати у датом дану. Иако постоји много фактора који доприносе одређивању суперћелијске олује, један од најважнијих фактора је анализа ветра који се односи на олују, посебно у горњим нивоима (или нивоу наковња) суперћелијског облака.

Класичне суперћелијске олује се често јављају у окружењу где је јачина ветра који се односи на олује између 40-60 чворова. Ове врсте суперћелијских олуја могу се назвати 'Златокосама' суперћелијских олуја, тако да немају превише падавина. Она се сматра чистим обликом суперћелијске олује, таква је погодила и Србију, док су друга два типа хибриди.

Најкласичнији пример је врста олује која се зове “Хоок Echo”, која има ветрове у смеру супротном од казаљке на сату и изгледа као зарез на радару. Тамо где се зарез савија обично је облак торнада. Под овим олујама настају најјача торнада. У зависности од влажности ваздуха, може да настане и град различитих величина.Суперћелијске олује са ниским количинама падавина садрже мало и релативно лагано језгро падавина (киша/град) које је добро одвојено од узлазног струјања. ж

Узлазно струјање је интензивно, а ЛП су олује са доминантним приливом. Торањ узлазног струјања је обично јаче нагнут, а девијантно кретање удесно мање него код других типова суперћелијских олуја. Оне се могу појавити ако су ветрови горњег нивоа олује брзине од 60 чворова и више. Суперћелијска олуја са мало падавина обично се формира током летње сезоне када је влажност ниска. Познате су по граду, често и величине лоптице за голф, без кише. Торнада који се виде у олујама са мало падавина су слабији у поређењу са онима са јаким падавинама или класичним суперћелијским олујама

Суперћелијске олује са високим количинама падавина имају много теже језгро падавина које се може обавити око мезоциклона. Ове олује такође изазивају поплаве услед јаке кише, штетних налета и слабих торнада, иако је познато да често производе јака торнада. Ово су посебно опасне олује, пошто је мезоциклон обавијен кишом и може да сакрије торнадо (ако постоји) од погледа. Због тога умеју да буду и најсмртоносније.

Kurir.rs/Blic