У КПЗ СРЕМСКА МИТРОВИЦА ЗАТВОРЕНИЦИ НА ЈЕДИНСТВЕНОМ ЗАДАТКУ: Уче се емпатији кроз бригу о псима луталицама

Фото: др Ана Батрићевић/Институт за криминолошка истраживања

Просечан грађанин о затворима и животу у њима најчешће сазнаје из америчких филмова, с најгорим криминалцима у самицама, који лупају металним шољама у решетке док казнени управник пролази и не гледајући их. За просечног грађанина неки случај затворен је оног тренутка кад је оптуженик ухапшен, и врло ретко се његов случај, осим ако није високопрофилисан, прати кроз медије. Но, чак и кад дођемо до краја – осуде – ту није крај. Оно што просечни грађанин не зна јесте како је боравити у затвору. Још мање зна шта се дешава кад осуђеник из њега изађе. Добро, сем ако не гледа ријалити.

Како поступати са осуђеницима и осуђеницама, и има ли начина да се ова маргинализована социјална група ресоцијализује, одговарају стручњаци Института за криминолошка истраживања, кроз пројекат Присон Лифе. Део тог пројекта је програм ресоцијализације осуђеника кроз рад са псима.

Терапија уз помоћ животиња није нова: она помаже људима да се суоче с потешкоћама приликом учења, посттрауматским стресним поремећајем, депресијом, страховима, фобијама, анксиозношћу, бесом… Терапеутске животиње све чешће улазе у школе, болнице, центре за дневни боравак старијих особа и деце. Од скора животиње су део терапије и ресоцијализације осуђеника у казнено-поправим заводима.

Брину о псима већ четири године

Програм заснован на ресоцијализацији осуђених лица кроз рад с напуштеним псима примењује се у Казнено поправном заводу у Сремској Митровици од 2017. године. На почетку, програм се примењивао само у полуотвореном делу Завода, да би, средином 2019. године, седам паса било смештено у затворени део овог казнено-поправног завода. У затвореном делу осуђеници имају већа ограничења и забране, издржавају дуже казне, а показало се да рад са псима за њих има посебан значај и доприноси да прихвате свој положај кад је у питању недостатак слободе и велика ограничења.

Казнено поправни завод у Сремској Митровици је један од три у Европи, уз Шкотску и Шпанију, који спроводи програм обуке, али једини који има и азил. Од када се овај програм обуке осуђеника помоћу паса спроводи, нема више луталица, а сада људи доводе на дресуру и животиње из околних места, нађене на улици.

Шта осећам… Увече када легнемо чујемо псе како лају. Самим тим осећам неку бригу. Питам се:”Боже, да ли то лаје мој пас?”. Када пада киша напољу, питам се да ли им је мокро, да ли им је хладно… Једноставно осећам неку одговорност према њему. Прихватио ме је, што је најбитније. Направили смо неку конекцију. Како се он мени обрадује, тако се и ја њему обрадујем. Повезаност.“

-– У оквиру Завода налази се азил за напуштене псе са територије Сремске Митровице, а у оквиру ове установе збринуто је више од 200 паса. – каже рекла је др Ана Батрићевић, која је у оквиру пројекта ПрисонЛифе посетила КПЗ Сремска Митровица и азил, сумирајући искуство у монографији “Друга шанса: Рад осуђеника са псима у КПЗ Сремска Митровица”. - Они бораве у простору који је чист, топао и прилагођен њиховим потребама, доступна им је ветеринарска нега, а осуђеници их хране, чисте, купају, четкају, али и дресирају, како би их припремили за удомљавање. Запослени у Заводу, обучени за рад са псима, преносе осуђеницима своја знања.

Уз помоћ запослених, осуђеници псе уче послушности, шетњи на повоцу, извршавању команди, а циљ је да се пси социјализују, како би постали подобни за удомљавање. Акција удомљавања организује се периодично, на Данима отворених врата, када грађани могу да посете азил у Казнено-поправном заводу.

- КПЗ Сремска Митровица једини је затвор чији се азил налази унутар зидина. То је велика предност јер осуђеници могу да свакодневно раде са псима, уместо да их возе или да им доводе животиње, што је и компликовано и скупо – каже Ана Батрићевић. - Програм није само добар и користан осуђеницима, од њега користи има и град, јер тако решава проблем луталица, а од немерљивог је значаја за псе који социјализацијом и обуком добијају другу шансу за живот ван улице.

Љубав према животињи као лек за душу

Кроз свакодневну интеракцију са животињама, осуђеници стичу простор да раде на себи и да поново развију осећај емпатије, одговорности и поверења. То потврђују и њихове речи, којима описују да их провођење слободног времена са животињама испуњава осећајем смирености, да им даје позитивну енергију, као и да им помаже да се на адекватан начин суоче с непријатностима и конфликтним ситуацијама. Затвореници који раде с псима истичу и то да им њихове породице пружају велику подршку да истрају у оваквој врсти ангажовања, те да су поносни на њихов рад. Неки од њих одлучили су и да удоме псе с којима су радили током програма, а породица једног од осуђеника усвојила је пса из азила док је он још био на издржавању казне.

Рано је у овом тренутку говорити о ефектима програма рада осуђеника са псима на смањење поновног вршења кривичних дела, будући да је кратак период његове примене, те да се многи од учесника у програму још увек налазе на издржавању казне. Ипак, речима затвореника и запослених у Заводу, приметна је позитивна атмосфера, смиреност, смањење тензије у свакодневној комуникацији између осуђеника, као и између осуђеника и чувара – каже Батричевић.- И једни и други за нове односе и осећања захваљују присуству паса и свакодневном раду са њима, узајамној љубави и саосећању, које интеракција са животињама буди код сваког човека.

Наравно, на одговор на питање да ли је и у коликој мери овај програм ресоцијализације осуђених лица делотворан у погледу сузбијања поврата, мораћемо да сачекамо неколико година, па чак и деценија. Но, оно што у овом тренутку знамо јесте да дружење са псима позитивно утиче на затворенике, животиње и друштво уопште, због чега ће се овај пројекат имплементирати и у другим установама за извршење кривичних санкција у Србији.

Ивана Радоичић