ДНЕВНИК У БАЈМОКУ Суботица у малом са 7.000 житеља

- Јесмо мали центар сам за себе, али смо у исти мах и периферија – најпрецизније појашњава заменик председник Савета Месне заједнице Бајмок Јожеф Хегедиш.

И заиста је тако; док седимо у кафићу у самом центру места, под густим крошњама кестена, старим више од пола века, дужину разговора вам мери сат са католичке цркве који се оглашава на сваких 15 минута, док га на моменте нађачава грмљевине комбајна, трактора, камиона који ужурбано тутње.

А кад сви ти шумови утихну, на сцену наступају чворци и врапци који, док прелећу с гране на грану, успевају да откину учаурене плодове кестена које дочекују огромни сунцобрани који штите од бодљикавих „бомби“, уместо од сунца.

- Бајмок је наш дом – кратак је и јасан Хегедиш, премда није од оних који су шкрти на речима. – Мислим да смо ипак сви емотивно чврсто везани за Бајмок, волимо ту да живимо, упркос проблемима, ваљда свако има свој резон. Имамо доста младих који не желе да оду одавде, иако су и генерације напустиле наше место, што током ратова деведесетих, што откако имамо право на двојно држављанство. Али, за живот је овде пријатније него у ужурбаном граду, то је сигурно. И јефтиније. Парови који су се запослили у суботичкој индустријској зони, досељавају се овде, јер су куће код нас јефтиније него станови у Суботици.

На излазу из Бајмока, када се иде ка Сомбору, с десне стране налази се Спомен гробље подигнуто на месту масовних гробница, где је 2. новембра 1944. године убијено скоро 200 Мађара и Немаца из тог и околних места. Иако с пута није видљиво, постоји путоказ који вас води до те локације, окружене ораницама и ушушкане између густих дрвореда туја.

- То је једно од најлепше уређених Спомен гробаља посвећених погинулима из 1944. године - каже Хегедиш, додајући да се о том немилом догађају дуго година није смело причати, а да је тек деведесетих дошло до реализације тог својеврсног меморијалног центра на отвореном. - Са помирењем Србије и Мађарске, које је од историјског значаја, одала се почаст невиним жртвама. А ми овде, као национална мањина, можемо бити спона између те две државе и драго ми је због тога.

Како би још више привукли људи, било би идеално да и Бајмок добије индустријску зону, о чему постоје идеје, али не и одговарајућа инфраструктура. Чак ни само место нема канализацију (премда је у плану да се од ове године почне с решавањем тог проблема), а ни гасовод им није у функцији.

- Ми имамо томове планова, али увек нам је актуелно поправљање путева у месту, као и сеоских путева – појашњава наш саговорник, додајући да су прошле године уредили трг на ком смо седели током посете, реконструисали су кров на згради Месне заједнице, комплетно су санирали железничку станицу, а католичка црква им је коначно без скела (након сређивања крова, торња и сата). – Имамо великих пројеката, треба да почнемо и са решавањем базена, како бисмо га поново отворили.

Кад се већ дотичемо воде... Кроз Бајмок протиче канал Криваја, који и настаје у њиховом атару, а будући да ствара језерца, погодан је за пецароше, па је и само то приобаље уређено до танчина. Тако да, осим што се у слободно време могу пецати шаран и амур, мештани имају прилику да се баве бројним спортовима, уживају на манифестацијама које организују КУД – „Јединство – Еђшег“ и „Доже Ђерђ“, Месна заједница, католичка и православна црква, а најпоноснији су на најстарију Смотру фолклора у Србији која се протеклог викенда одржала по 60. пут!

- Код нас претежно живе Мађари, Срби и Буњевци, мада имамо још Немаца и Рома, и та различитост је наше богатство – вели Хегедиш, додајући да недељна миса у католичкој цркви буде на хрватском и мађарском језику, док је за веће празнике и на немачком.

Текст и фото: Леа Радловачки