DNEVNIK U BAJMOKU Subotica u malom sa 7.000 žitelja

- Jesmo mali centar sam za sebe, ali smo u isti mah i periferija – najpreciznije pojašnjava zamenik predsednik Saveta Mesne zajednice Bajmok Jožef Hegediš.

I zaista je tako; dok sedimo u kafiću u samom centru mesta, pod gustim krošnjama kestena, starim više od pola veka, dužinu razgovora vam meri sat sa katoličke crkve koji se oglašava na svakih 15 minuta, dok ga na momente nađačava grmljevine kombajna, traktora, kamiona koji užurbano tutnje.

A kad svi ti šumovi utihnu, na scenu nastupaju čvorci i vrapci koji, dok preleću s grane na granu, uspevaju da otkinu učaurene plodove kestena koje dočekuju ogromni suncobrani koji štite od bodljikavih „bombi“, umesto od sunca.

- Bajmok je naš dom – kratak je i jasan Hegediš, premda nije od onih koji su škrti na rečima. – Mislim da smo ipak svi emotivno čvrsto vezani za Bajmok, volimo tu da živimo, uprkos problemima, valjda svako ima svoj rezon. Imamo dosta mladih koji ne žele da odu odavde, iako su i generacije napustile naše mesto, što tokom ratova devedesetih, što otkako imamo pravo na dvojno državljanstvo. Ali, za život je ovde prijatnije nego u užurbanom gradu, to je sigurno. I jeftinije. Parovi koji su se zaposlili u subotičkoj industrijskoj zoni, doseljavaju se ovde, jer su kuće kod nas jeftinije nego stanovi u Subotici.

Na izlazu iz Bajmoka, kada se ide ka Somboru, s desne strane nalazi se Spomen groblje podignuto na mestu masovnih grobnica, gde je 2. novembra 1944. godine ubijeno skoro 200 Mađara i Nemaca iz tog i okolnih mesta. Iako s puta nije vidljivo, postoji putokaz koji vas vodi do te lokacije, okružene oranicama i ušuškane između gustih drvoreda tuja.

- To je jedno od najlepše uređenih Spomen grobalja posvećenih poginulima iz 1944. godine - kaže Hegediš, dodajući da se o tom nemilom događaju dugo godina nije smelo pričati, a da je tek devedesetih došlo do realizacije tog svojevrsnog memorijalnog centra na otvorenom. - Sa pomirenjem Srbije i Mađarske, koje je od istorijskog značaja, odala se počast nevinim žrtvama. A mi ovde, kao nacionalna manjina, možemo biti spona između te dve države i drago mi je zbog toga.

Kako bi još više privukli ljudi, bilo bi idealno da i Bajmok dobije industrijsku zonu, o čemu postoje ideje, ali ne i odgovarajuća infrastruktura. Čak ni samo mesto nema kanalizaciju (premda je u planu da se od ove godine počne s rešavanjem tog problema), a ni gasovod im nije u funkciji.

- Mi imamo tomove planova, ali uvek nam je aktuelno popravljanje puteva u mestu, kao i seoskih puteva – pojašnjava naš sagovornik, dodajući da su prošle godine uredili trg na kom smo sedeli tokom posete, rekonstruisali su krov na zgradi Mesne zajednice, kompletno su sanirali železničku stanicu, a katolička crkva im je konačno bez skela (nakon sređivanja krova, tornja i sata). – Imamo velikih projekata, treba da počnemo i sa rešavanjem bazena, kako bismo ga ponovo otvorili.

Kad se već dotičemo vode... Kroz Bajmok protiče kanal Krivaja, koji i nastaje u njihovom ataru, a budući da stvara jezerca, pogodan je za pecaroše, pa je i samo to priobalje uređeno do tančina. Tako da, osim što se u slobodno vreme mogu pecati šaran i amur, meštani imaju priliku da se bave brojnim sportovima, uživaju na manifestacijama koje organizuju KUD – „Jedinstvo – Eđšeg“ i „Dože Đerđ“, Mesna zajednica, katolička i pravoslavna crkva, a najponosniji su na najstariju Smotru folklora u Srbiji koja se proteklog vikenda održala po 60. put!

- Kod nas pretežno žive Mađari, Srbi i Bunjevci, mada imamo još Nemaca i Roma, i ta različitost je naše bogatstvo – veli Hegediš, dodajući da nedeljna misa u katoličkoj crkvi bude na hrvatskom i mađarskom jeziku, dok je za veće praznike i na nemačkom.

Tekst i foto: Lea Radlovački