СТРАШНА СЕЋАЊА ПОСЛЕДЊЕГ ПРЕЖИВЕЛОГ ИЗ ВЕЛИКЕ АКЦИЈЕ СПАСАВАЊА СА ДНА МОРА : МОТОРИ КОЈИ ВРИШТЕ

Молинсон и његов сада већ преминули колега Роџер Чепмен кренули су 1973, пре тачно пола века, да у малој подморници "Писцес ИИИ" полажу телефонске каблове на дно Атлантског океана на око 240 километара од ирске обале код града Корка.

Њихова подморница била је закачена за брод који их је довео на тачну локацију и пустио у воду, али је том приликом дошло до грешке и подморница је потонула на 480 метара дубине, изгубивши било какву комуникацију са контролним бродом.

- Било је застрашујуће. Не разумем зашто нам нису послали неки сигнал. Имао сам ужасан осећај нешто пошло озбиљно по злу - казао је Молинсон за Скај њуз.

Пошто се приликом откачињања са брода случајно отворила купола у задњем делу подморнице, који је био одвојен од дела у којем је била посада, тона воде је брзо преплавила тај простор и они су јурнули ка дну брзином од око 65 километара на час.

У дно су ударили након неких пола минута неконтролисаног зарона. Молинсон је ово ужасавајуће искуство испричао и за BBC 2013.

- Било је баш страшно, као да чујете (нацистичке) бомбардере "штука" с моторима који вриште, а казаљке на уређајима за мерење притиска се само окрећу - навео је тада Молинсон.

Коначно, после више од 84 сата или три и по дана, спас је стигао. Извлачење је изведено помоћу специјално дизајниране куке и ужета за вучу.

Али и након извлачења на површину било је потребно још 30 минута за отварање куполе, а кисеника је било све мање. Купола је ипак некако отворена и заробљени људи су опет угледали небо.

- Када смо погледали у ваздушни цилиндар, видели смо да нам је било остало још 12 минута - испричао је Молинсон.

У несталој подморници Титан, која је приликом обиласка олупине Титаника у Атлантику последњи сигнал броду који ју је пратио послала у недељу, сат и 45 минута након зарона, налазе се британски милијардер Хамиш Хардинг, пакистански бизнисмен Шахзада Давуд и његов 19-годишњи син Сулејман, француски истраживач Пол-Анри Наржелео и Стоктон Раш, извршни директор "Оушнгејт експедишн", компаније која је организовала ову туристичку туру.

(Курир/Скај njuz/BBC)

ТИТАНИК КАО НАЈВЕЋА ОПОМЕНА

Када се сећамо великих поморских катастрофа, Титаник је увек једна од првих асоцијација.

Титаник, највећи путнички брод свога времена, несретно завршио своје путовање у дубинама Атлантског океана. Ова трагична катастрофа догодила се у раним јутарњим сатима 15. априла 1912. године.

Према извештајима, Титаник је ударио у огромни ледени брег док је пловио према својој дестинацији, Њујорку. Брод, који је био опремљен најмодернијом технологијом и сматран непотопивим, није био спреман за овакву незгоду. Велики ударац је узроковао пуцање бројних преграда унутар трупа, а вода је немилосрдно продрла у унутрашњост.

На броду се налазило више од 2.200 путника и чланова посаде, међу којима су били богати индустријалци, путници из свих слојева друштва, као и посада брода. Док су се животне чамце споро спуштале низ бродске ограде, хаос и паника су завладали међу људима који су схватили да неће бити довољно спасилачких чамаца за све.

Спасилачне операције су се одвијале у очајничком покушају да се спаси што више живота. Иако су бродови попут Карпатије успели да спасу око 700 особа, преостали су били осуђени на стравичан и ледену смрт. Припадници посаде су херојски остали на броду, помажући путницима до последњег тренутка.

Ова трагедија је дубоко потресла свет, показујући да ни највећи и најлуксузнији бродови нису изузети од несрећа. Титаник је постао симбол пропуста у безбедности на мору и подстакао је доношење строжих прописа у индустрији бродоградње.

И данас, потонуће Титаника остаје живи подсетник на фрагилност људског подухвата и последице непоштовања природе. Нека се сећање на све жртве ове трагичне катастрофе вечно чува и нека нам служи као опомена да увек морамо бити свесни својих граница и настојати да наука и технологија ојачају нашу сигурност на путовањима.