STRAŠNA SEĆANJA POSLEDNJEG PREŽIVELOG IZ VELIKE AKCIJE SPASAVANJA SA DNA MORA : MOTORI KOJI VRIŠTE

Molinson i njegov sada već preminuli kolega Rodžer Čepmen krenuli su 1973, pre tačno pola veka, da u maloj podmornici "Pisces III" polažu telefonske kablove na dno Atlantskog okeana na oko 240 kilometara od irske obale kod grada Korka.

Njihova podmornica bila je zakačena za brod koji ih je doveo na tačnu lokaciju i pustio u vodu, ali je tom prilikom došlo do greške i podmornica je potonula na 480 metara dubine, izgubivši bilo kakvu komunikaciju sa kontrolnim brodom.

- Bilo je zastrašujuće. Ne razumem zašto nam nisu poslali neki signal. Imao sam užasan osećaj nešto pošlo ozbiljno po zlu - kazao je Molinson za Skaj njuz.

Pošto se prilikom otkačinjanja sa broda slučajno otvorila kupola u zadnjem delu podmornice, koji je bio odvojen od dela u kojem je bila posada, tona vode je brzo preplavila taj prostor i oni su jurnuli ka dnu brzinom od oko 65 kilometara na čas.

U dno su udarili nakon nekih pola minuta nekontrolisanog zarona. Molinson je ovo užasavajuće iskustvo ispričao i za BBC 2013.

- Bilo je baš strašno, kao da čujete (nacističke) bombardere "štuka" s motorima koji vrište, a kazaljke na uređajima za merenje pritiska se samo okreću - naveo je tada Molinson.

Konačno, posle više od 84 sata ili tri i po dana, spas je stigao. Izvlačenje je izvedeno pomoću specijalno dizajnirane kuke i užeta za vuču.

Ali i nakon izvlačenja na površinu bilo je potrebno još 30 minuta za otvaranje kupole, a kisenika je bilo sve manje. Kupola je ipak nekako otvorena i zarobljeni ljudi su opet ugledali nebo.

- Kada smo pogledali u vazdušni cilindar, videli smo da nam je bilo ostalo još 12 minuta - ispričao je Molinson.

U nestaloj podmornici Titan, koja je prilikom obilaska olupine Titanika u Atlantiku poslednji signal brodu koji ju je pratio poslala u nedelju, sat i 45 minuta nakon zarona, nalaze se britanski milijarder Hamiš Harding, pakistanski biznismen Šahzada Davud i njegov 19-godišnji sin Sulejman, francuski istraživač Pol-Anri Narželeo i Stokton Raš, izvršni direktor "Oušngejt ekspedišn", kompanije koja je organizovala ovu turističku turu.

(Kurir/Skaj njuz/BBC)

TITANIK KAO NAJVEĆA OPOMENA

Kada se sećamo velikih pomorskih katastrofa, Titanik je uvek jedna od prvih asocijacija.

Titanik, najveći putnički brod svoga vremena, nesretno završio svoje putovanje u dubinama Atlantskog okeana. Ova tragična katastrofa dogodila se u ranim jutarnjim satima 15. aprila 1912. godine.

Prema izveštajima, Titanik je udario u ogromni ledeni breg dok je plovio prema svojoj destinaciji, Njujorku. Brod, koji je bio opremljen najmodernijom tehnologijom i smatran nepotopivim, nije bio spreman za ovakvu nezgodu. Veliki udarac je uzrokovao pucanje brojnih pregrada unutar trupa, a voda je nemilosrdno prodrla u unutrašnjost.

Na brodu se nalazilo više od 2.200 putnika i članova posade, među kojima su bili bogati industrijalci, putnici iz svih slojeva društva, kao i posada broda. Dok su se životne čamce sporo spuštale niz brodske ograde, haos i panika su zavladali među ljudima koji su shvatili da neće biti dovoljno spasilačkih čamaca za sve.

Spasilačne operacije su se odvijale u očajničkom pokušaju da se spasi što više života. Iako su brodovi poput Karpatije uspeli da spasu oko 700 osoba, preostali su bili osuđeni na stravičan i ledenu smrt. Pripadnici posade su herojski ostali na brodu, pomažući putnicima do poslednjeg trenutka.

Ova tragedija je duboko potresla svet, pokazujući da ni najveći i najluksuzniji brodovi nisu izuzeti od nesreća. Titanik je postao simbol propusta u bezbednosti na moru i podstakao je donošenje strožih propisa u industriji brodogradnje.

I danas, potonuće Titanika ostaje živi podsetnik na fragilnost ljudskog poduhvata i posledice nepoštovanja prirode. Neka se sećanje na sve žrtve ove tragične katastrofe večno čuva i neka nam služi kao opomena da uvek moramo biti svesni svojih granica i nastojati da nauka i tehnologija ojačaju našu sigurnost na putovanjima.