НАШИ СУГРАЂАНИ Љиљана Максимовић прави РУКОТВОРИНЕ ПО БАКИНИМ РЕЦЕПТИМА

Завршила је Електротехничку школу, међутим, животне околности утицале су на то да се врати у родно место, где је отворила своју радњу индијске гардеробе, бижутерије, прекривача и слично. Фирме почињу да се затварају, па је и њену продавницу задесила иста судбина. Одлази у Нови Сад и сналази се.

Од Електротехничке школе до стварања накита и склоности ка индијским мотивима, откуд та струка, а таква креативност?

– Увек сам нешто правила, хеклала, штрикала и експериментисала. Тако је било и кад је реч о кулинарским способностима, увек нешто ново, неки зачин... Али накит ми је занимљив, безброј комбинација, а свака жена воли свој комад, посебан. Радим са кристалима и цирконима, а у последње време и са кожом, јер она пружа велике могућности: сечеш, правиш различите облике, слажеш боје.

Како сте, поред накита, почели да правите домаће производе?

– Правим сирупе и ликере по старим бакиним и маминим рецептима. Углавном су од лековитог биља: дивље нане, матичњака, зове, багрема, менте, липе, хајдучке траве, лимуна... Људи знају да све биље и воће берем у природи, на Фрушкој гори, рецимо, и да је све чисто. Почела сам да правим и старинске колаче, они враћају у детињство.

Да ли је, по вашем мишљењу, женско предузетништво заживело?

– Наравно, заживело је, доста се подршке пружа женама да нешто стварају и раде, а и држава даје различите субвенције за самозапошљавање. Ја сам за сада све постигла самостално, али није искључена могућност да конкуришем за неки новац да бих отворила нешто своје. Трудим се у свему што радим људи констатују да сам увек добро расположена и насмејана, па идемо даље...

Б. Павковић