У КАРЛОВЦИМА У 19. ВЕКУ НА 5.500 ДУША 48 КАФАНА Пороци ни гимназијалцима нису били страни

Из тог документа да се закључити да је нестао ученик VII разреда гимназије Андрија Марковић из Ковина, о чему је школа известила родитеље и установила како није ни код куће. Обавивши истрагу у сарадњи с месном полицијом, школа је утврдила да иза свега стоји коцка. Наиме, неколико дана раније тај ученик је у пошти подигао писмо са парама које му је отац послао, и увече између 8 и 9 сати виђен је у крчми „Код дуванџије“ где је вечерао. После вечере је, како се наводи, „за карте сео и до после поноћи са неким људима одавде чија су имена месној полицији позната, се картао и све новце потрошио“.

Тим дописом школа је заправо тражила да се испитају сведоци како би се ушло ђаку у траг док му родитељи не дођу.

Управник Архива САНУ у Сремским Карловцима др Жарко Димић каже да се у фонду Карловачки магистрат може наићи на многе животне ситуације, попут ове, које су пре век и по - два изазивале исте проблеме као и данас.

– Време пролази, али се мало тога мења, рекло би се – каже Димић. – Из овог документа видимо случај ђака гимназије који је био склон коцки, али нажалост, није био једини. Око  тога се дигла велика халабука у школи. Родитељи су сазнали, он није могао да плати трошкове и довео је себе у опасност да напусти школовање. Коцка је узимала маха поготово што је међу коцкарима било доста превараната. Као и данас уосталом. Не мали број младих се одавао коцки као забави и у то време. Мало тога се променило за 150 година.

Чест порок било је и пијанчење. У великом броју докумената, истиче Димић, спомиње се шенлучење и пијанчење ђака гимназије.

– Казне за то биле су строге. У почетку су за пијанчења ђаци кажњавани тзв. малим затвором који се састојао до неколико дана притвора у гимназији, а касније, ако би се наставило, били би избацивани из школе. То је била мера нимало популарна и лака. Пратио их је лош глас, каријера им је прекидана због понашања, а да би се уписали у неку другу школу морали су имати папир о добром владању – прича Димић.

А како и да се не одају пијанчењу када је искушења било на сваком кораку. По речима нашег саговорника, у Карловцима је после Мајске скупштине било 48 кафана на 5.500 становника. Томе треба додати 365 лагума у којима је увек било вина и ракије, а не треба заборавити ни да је свака кућа имала виноград, што значи да је алкохол био на дохват руке.

– Јавни и друштвени живот се тада водио у кафанама. Чувена је била крчма „Код зеленог дривјета“, за коју сам установио да се тако звала по крчми у Пожуну где је чувени професор Карловачке гимназије, књижевник и управник библиотеке Павле Марковић Адамов студирао. Многи пожунски ђаци су причајући о њој наметнули то име крчми у Карловцима. Биле су две-три кафане у којима су радиле анимир даме. Такве су биле крчме „Код два  пиштоља“,  на данашем Тргу Бранка Радичевића 7, „Код Апла“ и на Пивари. Крчма на Пивари је била  најжешћа у том смислу јер је била на уласку у Карловце. Када падне вече, око 21 сат, спуштала се рампа и није се могло до јутра ући у место. Налазила се уз познату Шоберову пивару. Анимир даме су биле прихваћене, прегледао их је редовно градски физик, односно лекар, али су биле на лошем гласу код жена – напомиње Димић.

Насупрот њима било је и оних које су се најстаријим занатом бавиле илегално, па се у извештајима градских физика наилази на евидентиране случајеве полних болести, од којих су mmnogi угледни Карловчани страдали. Од тог порока ни ђаци нису били изузети, иако им је био забрањен.

Било је на претек и безазлених несташлука. Такве су крађе грожђа из винограда. Постоји доста анегдота у вези с  тим догађајима. Пријављивали су власници винограда ђаке, а они  су се вешто „вадили“. Мада им је помало и гледано кроз просте. Познат је случај кад су ђаци-ђаволи причали човеку чији виноград су „оплевили“ на латинском. Када их је пријавио у гимназији  директор га је питао шта су му деца рекла, а он је одговорио да ништа није разумео.

 З. Милосављевић