Српска Војводина проглашена је пре 175 година

Пет година пошто је Скупштина Војводине на предлог Покрајинске владе донела одлуку да се Мајска скупштина обележава 15. маја као један од значајних догађаја у њеној прошлости, и Влада Републике Србије је уврстила тај датум у државни програм обележавања важних историјских годишњица. У позадини тих двеју одука јасно стоји намера да се сачувају од заборава, истакну и обележе најважнији догађаји који су у прошлости пресудно утицали на живот српског и других народа на територији данашње Војводине, њено стварање и историјску судбину, али и целе Србије.

Мајска скупштина одржана 1-3/13-15. маја 1848. године у Сремским Карлвцима уткана је у колективно сећање као један од најбитнијих догађаја у историји српског народа, посебно оног дела који је живео у склопу Аустроугарске царевине. Иако њене одлуке нису остварене, Мајска скупштина је на демократски начин поставила идеолошке и политичке темеље којим ће се у другој половини 19. века кретати целокупна политика Срба у Угарској све до распада Хабзбуршке монархије 1918. године. По неким мишљењима, 15. мај је имендан Војводине, коју је зачела борба предака за очување споственог идентитета. Каже се да није први, али јесте први најзначајнији корак Срба из Срема, Баната, Бачке и Барање на дуготрајном и трновитом путу решавања свог националног питања у Хабзбуршкој монархији, који је на крају крунисан 25. новембра 1918. присаједињењем Војводине Србији.

Револуционарним догађајима у пролеће 1848. године који су захватили и српски народ у Хабзбуршкој монархији, prеthodila је политичка борба Срба дужа од века и по, започета доласком на просторе данашње Војводине под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Ипак, на почетку тог општенародног револуционарног порета који се заталасао у фебруару 1848. у Француској и запљуснуо и остале народе све до границе са Русијом, Срби су били уз Мађаре верујући да ће имати своје место у новој уставној угарској држави. На првим скуповима у Будиму и Новом Саду Срби се нису изјашњавали против заједничке државе, признавали су нову владу и мађарски језик као државни, али јесу за себе тражили признавање сопствене народности, грађанску и верску равноправност као и употребу српског језика у срединама које су настањивали.

Народни збор

Кроз 16 тачака на народном збору у Новом Саду 27. марта Срби су прокламовали своје жеље нудећи Мађарима братску слогу. Међутим, у априлу у Пожуну на разговорима двеју страна - српске делагације коју су чинили Ђорђе Стартимировић и Александар Костић и Мађарске коју је представљао вођа мађарског националног поректа, тадашњи министар Лајош Кошут који је заступао став о превласти мађарског народа и непризнавању немађарских народа у Угарској, дошло је до заоштравња односа. То је довело до разлаза и усмерило Србе на одлучније потезе.

По повратку са састанка у Пожуну депутација је обавестила Србе на збору у Новом Саду  о намерама мађарске владе да да само грађанске, али не и националне слободе, а они су се упутили у Карловце да од тадашњег митрополита Јосифа Рајачића траже да сазове  народни конгрес или скупштину која би донела одлуке о будућем државноправном положају Срба у Хабзбуршкој монархији. Митрополит је исправа покушавао да умири народ и предлагао да се пре сабора одржи нека врста припремног саветовања, али је попустио пред наваљивањем масе да се скупштина ипак одржи 13. маја на којој ће  народ одучити  о својој политичкој судбини. Касније је у својој „Аутобиографији“ записао да „у оно време, народу се ништа није могло, ни смело одбити, јер би онај ко би се томе успротивио  платио то главом“.

У Карловцима се тог дана окупио велики број људи из готово свих српских крајева, према неким изворима, између 10.000 и 15.000. Скупштину је отворио митрополит рекавши између остлаог: „Народни, на западу европејском родивши се покрет, допрео је већ и до нашег благословенога и милога народа  и отечества. Сви народи траже своја прирођена, изгубљена или отета права, сви су се као из дубока сна пробудили , и стреме са свом силом да изгубљено нађу, а отето отму. Права свим народима обшта јесу: народност, језик, самосталност, вера, завичај, слобода мислити и мисли своје словом или писмом другима саобштити... И Србин, дакле, мора сва своја природна, политическа и верозакона права, била она изгубљена или отета, натраг добити и уживати“.

На Великој народној скупштини у Сремским Калровцима проглашена је Српска Војводина, у чијем саставу су Срем са границом,

Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном, и Банат са границом и Диштриктом кикиндским, и Српска патријаршија. Митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за патријарха, а граничарски пуковник Стеван Шуљикац изабран за српског војводу. Прокламован је политички савез са Троједином краљевином – Хрватском, Славонијом и Далмацијом, устројен Главни одбор  који је имао задатак да руководи народним пословима и одређене депутације које ће закључке Народне скупштине изнети пред владара, Хрватски сабор и Словенски конгрес у Прагу.

Закључке Мајске скупштине  је народ одушевљено прихватио али не и цар Фердинанд, коме је их је изнела депутација на челу са самим патријахом Рајачићем. Цар их је одбацио као незаконите. Уобразложењу је истакао: „Ја не могу да потврдим одлуке незаконитог конвента, које су донели моји поданици грчко-источне вероисповести заједно са gomilomm дошљака из Србије. Само су Мађарски сабор, мађарска влада и ваш зконити конгрес органи преко којих ми можете изјавити своје жеље“. Тим речима поручио је Србима да зависе од мађарске владе и да немају прао на народну скуштину, већ само на црквени конгрес.

Убрзо су на југу Угарске почеле репресивне мере према Србима, односно уведено ратно стање, што је резултирало нападом царско-мађарске војске на Карловце под командом Јаноша Храбовског, 31. маја, односно 12. јуна 1848 . како би растурила Главни одбор који се тамо налазио. Под командом младог вожда како је народ прозвао Ђорђа Стратмировића Срби су одбили царску-мађарску војску, али је рат ипак настављен...

Због тога што је српски народ тог дана одлучио да крочи на пут слободе, очувања сопствене самобитности и једнакости са  другим народима са којима је живео, 15. мај заслужује да се нађе у историјском календару заједничког сећања и поштовања.

Зорица Милосављевић