РЕЗОН За пропаст вредности одговорна је елитна Србија

Сједињене Америчке Државе тврде да имају најбоље устројену државу, најдемократскије друштво и најбоље обавештајне службе на свету. Ипак, свето шпијунско тројство Америке, Централна обавештајна агенција, Агенција за националну безбедност и Обавештајна агенција одбране није успело да спречи 11. септембар 2001. године. Терористи су отели четири авиона и детонирали их у срцу најбезбедније државе на планети. Цео прислушни, обавештајни и контраобавештајни апарат је заказао. Око 900 милијарди долара потрошених те године на војску, шпијунажу и полицију нису вределе. Напад нико није очекивао. Није га чак ни претпоставио. У нападу на куле близнакиње погинуло је 2.966 невиних људи.

Али, 11. септембра 2001. године Америка се није поделила. Нико није оптужио Бушову администрацију да је заказала. Да је уништила систем. Нико није организовао протесте. Није тражио његову смену. Америка је смогла снаге да се уједини. Да се издигне изнад политичких неспоразума. Да превазиђе разлике. Да упери поглед у будућност. И да потроши још више милијарди долара из buyеta на побољшање безбедности.

Јесу ли постали безбеднији? Не! Имају ли мање невиних жртава? Немају! За 20 година на безбедност је потрошено око 18 хиљада милијарди долара. Упркос томе, Америка се бар једном месечно суочава са огромним бројем убијених, као да је у рату. САД од 2001. више него икад у историји, потресају масовни масакри деце у школама и грађана у јавним објектима. Амерички медији су објавили да су од 2006. године убијена 2.793 цивила. Скоро као у терористичком нападу 11. септембра 2001. Ко је због тога тражио оставку Буша? Барака Обаме? Доналда Трампа? Yoa Бајдена? Нико!

Два страшна злочина потресла су Србију, која нема одбрамбени и обавештајни апарат као САД. И шта раде Срби? Збијају ли редове кад им је тешко? Удружују ли се да превазиђу невоље? Траже ли конструктивна решења за тешкоће? Раде ли тимски да победе изазове? Не! Седамнаест жртава безумља Косте Кецмановића и Уроша Блажића није било довољно за уједињење.

Има један део Срба који државу поистовећују са политичким противницима на власти које мрзе јер ометају њихов долазак на власт; који демократију и друштвене вредности поистовећују са својом жудњом за преузимањем власти без избора, и све што раде, раде само да би остварили ту своју жудњу. Они режирају атмосферу нетрпељивости, приказујући себе као подвижнике који се жртвују за добробит народа. Њихов мартиризам је лажан. Њихова жртва је измишљотина. Они на догађајима позирају фоторепортерима и камерманима као на филмском сету. На свим протестима насрћу на полицију и грађане, који настоје да живе свој живот, у нади да ће бити одгурнути или опсовани, да би од тога могли да направе жртвено приказање.

Прича о наводном незадовољству грађана заснива се на очигледној превари да је за злочине одговорно друштво. Конт и Диркем нас уче да друштво чине сви грађани једне државе. Питам се је ли Косту Кецмановића, Блажића, или било ког убицу васпитавао неко од читалаца овог текста? Је ли на његово васпитање утицао неки возач градског превоза, радница у супермаркету, професор универзитета? Је ли га васпитавао Вучић? Влада Србије? Народна скупштина? Пинк? Хепи? РТС? Н1? Нова С? ХБО? Хистори? Ђилас? Јеремић? Не! Нико од побројаних, или изостављених особа нема везе с Костиним васпитањем. Нити његовим злочином. За то су одговорни он и његова породица. И, нико осим родитеља није могао знати за мрачна снатрења његове душе. За страх и дрхтање његовог бића. Нису морали да читају Кјеркегора, требало је само да буду светлост на путу његовог одрастања. Све што је желео да постане, а није, њима пада на душу. Све што је постао њихов је грех. И њихова одговорност. И ничија више. Ниједан наставник. Ниједан друг, другарица, случајни пролазник, нико није утицао на његов улазак у зону сумрака.

Тврдити било шта друго злонамерна је замена теза. Вредности дефинишу елите. Интелектуалне, пре свега. И сад, долазимо до парадокса. Ако опозиција тврди да власт није елита; ако тврди да су једино они образовани; да су школе и универзизети и елитни квартови њихово упориште, од којих напредњаци и њихови гласачи беже као ђаво од крста; и ако се безброј пута понавља да су грађани који гласају за Вучића  најобичнија необразована, безвредна крезуба руља - како онда власт која није елита и њој наклоњена руља могу бити одговорни за пропаст друштвених вредности?

Народ није и не може бити одговоран. Увек је одговорна такозвана интелектуална елита. Она одређује правила. У науци. Култури. Образовању. Елита ради очувања своје узвишености држи знање закључано испод три слоја испразне недодирљивости, плашећи се да обичним људима открије тајну знања, баш као што Баш Челик скрива тајну своје бесмртности у антропоморфном.

У прошлом тексту сам написао: „Књиге, књиге, браћо и сестре, а не звона и прапорци друштвених мрежа„. Али нисам мислио на децу, него на нас. Деца данашњице нису одговорна за то што ми не разумемо технологије 21. века. Дигиталне генерације не могу да схвате наше мотиве и аналогни начин размишљања. Уместо што њих приморавамо да се врате цео век уназад, ми се морамо дигитализовати. Некад се писало на зидовима пећина. Затим, на каменим плочама, па на папирусу. Онда је Гутенбергова штампарска преса променила историју света. Белов телефон, радио и телевизија још једном. И, таман кад је човечанство мислило да смо достигли врхунац генијалности, рођени су интернет и друштвене мреже, страх и трепет за људе 20. века.

Уместо што се грчевито боримо да сачувамо сећање на њега, као свој изгубљени рај, треба да се сетимо Милтона: „Шта је тамно у мени просветли, шта ниско уздигни, подржи.” Ми не треба децу да приморавамо да врлину траже у фиокама наше младости, већ треба да је уздигнемо до нових генерација како је то њима корисно, а не како ми замишљамо да јесте.

Мало је ствари око којих се слажу левица и десница, али су потпуно сагласне да цивилизација којој се дивимо вреднује само економски интерес. И да унутар тог егоизма нема места врлини. Да је врлина сметња остварењу економског интереса. Рећи ће да егоизам људску добробит тумачи само кроз материјалне вредности. Првенствено новац. То је мера ствари. А кад је новац мера ствари врлина је само сметња. А емпатија непожељна. Тачно је то, али је још тачније да је још већа опасност веровање у непроменљивост материјалистичке поставке света. Таква мисао представља страх од будућности. Страх од новог. То је једна врста сумње у хуманизам наше деце. То је једна опасна мизантропска мисао!

Уместо што настојимо да зауставимо време треба да преселимо знање с аналогних и застарелих на нове, технолошки напредније медије, и ускладимо своје стратегије с технологијама и могућностима будућности, а не са императивима прошлости. Кажемо да не читају, да неће да иду у библиотеке. Тачно је. Њих „смара„ да носе кеш и ваде папирне чланске карте. Да пешаче и седе у читаоницама. Они су онлајн. Они су е-људи. Желе све да обаве преко апликације на свом телефону. И треба им то омогућити. Тако ћемо им помоћи да постану људи од врлине, на начин који погодује њиховим интересовањима и могућностима. Навјреднија дела светске књижевности, историје, филозофије и науке, треба дигитализовати. И омогућити им да преко апликације до њих дођу онлајн. Да плате чланирину онлајн.

Долазак нове технологије значи промену комуникације. Деци треба омогућити да се образују на себи блиским, разумљивим и прихватљивим медијима. Ако деца у мобилном телефону, клиповима, мимовима виде свој прогрес, ко смо ми да им говоримо како је наша прошлост еталон вредности и мера њихове будућности?

Инстаграм и јутјуб су нова мера ствари. И, зато су уверења да ријалити програми на телевизијама с националним фреквенцијама негативно утичу на децу апсолутна заблуда. Деца не гледају ни РТС, ни Пинк, ни Хепи, ни Н1, нити Нову С. Ако уопште гледају телевизију онда су то Нет фликс, ХБО, Синестар и евентуално катастрофално лоши музички канали, који промовишу секс, дрогу и егоизам. Ако деца више не желе да гледају телевизију, ми смо одговорни за то. Ми телевизују тумачимо у складу са својом перцепцијом из 20. века.

Све је медиј, рекао је Маклуан. То је и паметни телефон. Паметне књиге и врхунска уметност су мртва вредност ако немају публику. Уколико желимо да градимо бољи свет, најбољем наслеђу човечанства морамо омогућити нови живот у складу са потребама садашњих и будућих генерација. Морамо прихватити нове технологије, без бојазни. Нове технологије мењају перцепцију света. Нове технологије нису непријатељ. Само их треба умети разумети. Деца не могу живети као ми. Она имају своје животе.

Да би свет постао бољи морамо променити себе. Сви који имају изнад 40 година треба да се потруде да свет сагледају другим очима. Не очима 20. века, већ очима своје деце. Само на тај начин успеће да им пренесу несумњиве вредности и знања којима располажу, којима се диве, и која чувају закључана у монументалним здањима прошлости. Ако наставимо да разговарамо различитим језицима, остаће глува за оно што желимо да им кажемо. И сва знања, све мудрости, све вредности остаће им недоступне. А ми желимо супротно, зар не? Никакви протести не могу да промене ту чињеницу.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик)