Сећање Стевана Миловца на шампионско издање Војводине пре 34 године

Сваки сусрет са јунацима свога доба започиње и завршава евоцирањем на те догађаје. У таквом расположењу прошао је и сусрет са Стеваном Миловцем, чланом друге шампионске генерације у пола белом, пола у црвеном.

Прва асоцијација на тријумф јесте величанствена слика на терену стадиона Војводина, после победе против Слободе у последњем колу.

-То са Слободом била је тачка на оно што смо ми градили током првенства и практично завршили победом против Звезде, крајем априла. Прохујаше 34 године, а мени у глави и данас хук са препуних трибина, а пред очима ми титра дах тог тријумфа – присетио се Миловац. Били смо у карантину у Фантасту, никакву везу са спољним светоим нисмо имали. Када смо пришли стадиону, пресекла нас је гужва и галама у атмосфери када се тражи карта више. Међутим, када је утакмица почела и када смо ми почели да доминирамо тереном, резултат није ни могао да буде другачији, победили смо са 3:1 и сва три гола дали су наши бекови, Мијић два и Вујачић. После те величанствене победе рутински смо причу приводили крају до последњег кола са Слободом.

По завршетку првенства, Миловац је каријеру наставио у португалском Салгеирошу из Порта. Драган Џајић, који је у то време градио тим за европску титулу, пожелео је Миловца у дресу другачијег распореда беле и црвене. Доласком Белодедића таква могућност је отпала, али је Џајић у разговору са тренером португалског друголигаша Зораном Филиповићем посредовао његовом трансферу.

-Тада ми није било свеједно да идем у друголигашки клуб, али зато сам данас захвалан Џаји што је испао човек до краја. Мој нови клуб је најпре изборио елитно такмичење, а у првој сезони и могућност изласка у Европу, тада Куп УЕФА. Испали смо на пенале од француског Кана.

У тој утакмици Миловац се на терену срео са десет година млађим момком у фрацуском тиму. Нико ништа није знао о њему, тек што је изборио статус првотимца, али је својим дриблинзима скренуо пажњу на себе. Било је то европско рађање Зинедина Зидана.

-Није тада било ни интернета, ни мобилних телефона – подсећа Миловац. – Знали смо вредности противника, сваког играча понаособ и одједанпут искрсне вижљасти момак, нисам сигуран ни дали је био пунолетан. Било је таквих сусрета, то су моменти који спортисте чине богатијим у бити. Није баш све у зарадама.

Дрес Салгеироша носио је осам сезона и одиграо 233 утакмице, од укупно 412 такмичарских наступа, од којих у Новом Саду 95 и у Војводини 84.

-Био сам ја и у Славији, на Салајци сам као клинац и потрчао за лоптом. Међутим, како сам био буцмаст и поприлично корпулентан за своје године тадашњи тренер Славије ми је рекао да мењам спорт, јер за фудбал нисам – уз срдачан смех прокоментарисао је неславан почетак каријере.

На Детелинари је касније пронашао своје место и могућност обликовања у дефанзивца коме су често замерали на оштрини. Да је баш такав потребан Војводини, проценио је касније творац шампионске екипе Војводине Милорад Косановић.

-Односи између два клуба нису били на завидном нивоу. Међутим, Косан је био добар са управом „канаринаца“, тако да је трансфер ипак реализован – присећа се Миловац.

Као 35-годишњак је 1997. године окачио копачке о клин. Ценећи допринос свог рекордера по броју узастопних сезона у Салгеирошу, управа клуба понудила му је, а он прихватио, улогу тренера координатора свих селекција. Његове две ћерке Татјана и Тамара су врхунске кошаркашице, репрезентативке Португалије. Син Стефан је кренуо очевим трагом, волео је да се игра фудбала, али не и да игра фудбал. Повремене посете граду у коме је своје фудбалско име и презиме изградио, како каже, врате га у време када је, заједно са клупским друговима у Војводини, одређивао ниво вредности југословенског фудбала. И српског такође, чији је траг одавно на маргини европских, али и регионалних вредности.

L.Bakmaz