Sećanje Stevana Milovca na šampionsko izdanje Vojvodine pre 34 godine

Svaki susret sa junacima svoga doba započinje i završava evociranjem na te događaje. U takvom raspoloženju prošao je i susret sa Stevanom Milovcem, članom druge šampionske generacije u pola belom, pola u crvenom.

Prva asocijacija na trijumf jeste veličanstvena slika na terenu stadiona Vojvodina, posle pobede protiv Slobode u poslednjem kolu.

-To sa Slobodom bila je tačka na ono što smo mi gradili tokom prvenstva i praktično završili pobedom protiv Zvezde, krajem aprila. Prohujaše 34 godine, a meni u glavi i danas huk sa prepunih tribina, a pred očima mi titra dah tog trijumfa – prisetio se Milovac. Bili smo u karantinu u Fantastu, nikakvu vezu sa spoljnim svetoim nismo imali. Kada smo prišli stadionu, presekla nas je gužva i galama u atmosferi kada se traži karta više. Međutim, kada je utakmica počela i kada smo mi počeli da dominiramo terenom, rezultat nije ni mogao da bude drugačiji, pobedili smo sa 3:1 i sva tri gola dali su naši bekovi, Mijić dva i Vujačić. Posle te veličanstvene pobede rutinski smo priču privodili kraju do poslednjeg kola sa Slobodom.

Po završetku prvenstva, Milovac je karijeru nastavio u portugalskom Salgeirošu iz Porta. Dragan Džajić, koji je u to vreme gradio tim za evropsku titulu, poželeo je Milovca u dresu drugačijeg rasporeda bele i crvene. Dolaskom Belodedića takva mogućnost je otpala, ali je Džajić u razgovoru sa trenerom portugalskog drugoligaša Zoranom Filipovićem posredovao njegovom transferu.

-Tada mi nije bilo svejedno da idem u drugoligaški klub, ali zato sam danas zahvalan Džaji što je ispao čovek do kraja. Moj novi klub je najpre izborio elitno takmičenje, a u prvoj sezoni i mogućnost izlaska u Evropu, tada Kup UEFA. Ispali smo na penale od francuskog Kana.

U toj utakmici Milovac se na terenu sreo sa deset godina mlađim momkom u fracuskom timu. Niko ništa nije znao o njemu, tek što je izborio status prvotimca, ali je svojim driblinzima skrenuo pažnju na sebe. Bilo je to evropsko rađanje Zinedina Zidana.

-Nije tada bilo ni interneta, ni mobilnih telefona – podseća Milovac. – Znali smo vrednosti protivnika, svakog igrača ponaosob i odjedanput iskrsne vižljasti momak, nisam siguran ni dali je bio punoletan. Bilo je takvih susreta, to su momenti koji sportiste čine bogatijim u biti. Nije baš sve u zaradama.

Dres Salgeiroša nosio je osam sezona i odigrao 233 utakmice, od ukupno 412 takmičarskih nastupa, od kojih u Novom Sadu 95 i u Vojvodini 84.

-Bio sam ja i u Slaviji, na Salajci sam kao klinac i potrčao za loptom. Međutim, kako sam bio bucmast i poprilično korpulentan za svoje godine tadašnji trener Slavije mi je rekao da menjam sport, jer za fudbal nisam – uz srdačan smeh prokomentarisao je neslavan početak karijere.

Na Detelinari je kasnije pronašao svoje mesto i mogućnost oblikovanja u defanzivca kome su često zamerali na oštrini. Da je baš takav potreban Vojvodini, procenio je kasnije tvorac šampionske ekipe Vojvodine Milorad Kosanović.

-Odnosi između dva kluba nisu bili na zavidnom nivou. Međutim, Kosan je bio dobar sa upravom „kanarinaca“, tako da je transfer ipak realizovan – priseća se Milovac.

Kao 35-godišnjak je 1997. godine okačio kopačke o klin. Ceneći doprinos svog rekordera po broju uzastopnih sezona u Salgeirošu, uprava kluba ponudila mu je, a on prihvatio, ulogu trenera koordinatora svih selekcija. Njegove dve ćerke Tatjana i Tamara su vrhunske košarkašice, reprezentativke Portugalije. Sin Stefan je krenuo očevim tragom, voleo je da se igra fudbala, ali ne i da igra fudbal. Povremene posete gradu u kome je svoje fudbalsko ime i prezime izgradio, kako kaže, vrate ga u vreme kada je, zajedno sa klupskim drugovima u Vojvodini, određivao nivo vrednosti jugoslovenskog fudbala. I srpskog takođe, čiji je trag odavno na margini evropskih, ali i regionalnih vrednosti.

L.Bakmaz