Бициклом крoз Војводину, Лединци: Срушена црква коју је Милан Коњовић насликао поново блиста

Ускоро стижемо и до великог бетонског крста и путоказа који говори да за Лединце треба скренути лево. У центру села на Велики петак поподне било је прилично пусто. На зиду преко пута локалне продавнице остало је неколико празних флаша „Бавариа” пива. Ту одмах поред је споменик у облику буктиње подигнут је у славу жртава спаљивања села од стране фашистичког окупатора, садржи и бронзане плоче са именима погинулих припадника НОП-а овог места и жртвама фашистичког терора у њему. Постављен је 1973. а рад је вајара Павла Радовановића из Новог Сада. 

Све до Другог светског рата насеље Лединци се налазило на подручју данашњих Старих Лединаца, а пошто је село постало чврсто упориште партизанског покрета отпора, у октобру 1943. га је до темеља спалила фашистичка војска састављена од немачких фашиста, усташа и Черкеза. После рата (1946-1951), село је обновљено али на новој локацији ближе Дунаву и названо је Нови Лединци, док је за локалитет предратних Лединаца одлучено да добије неке друге намене, те је спречавано настањивање истог. Међутим, део становништва се ипак вратио на локацију Старих Лединаца, тако да је и ово село постепено обновљено. Месна земљорадничка задруга у Лединцима није могла да обезбеди довољно радне снаге, па је сезонским радницима из Босне давала плацеве за градњу кућа. Каснији досељеници долазе углавном из БиХ и уже Србије, а делом и из других места у Војводини.

Нова православна Црква Свете Тројице у Лединцима је веома живописно осликана - од традиционалних мотива до слика славних српских вођа, кнежева и краљева: Карађорђа, кнеза Александра Карађорђевића Првог и Краља Петра Ослободица. Занимљиво је да горе у галерији постоји и велика реплика „Сеобе Срба” Паје Јовановића али „панчевачке верзије”, оне са женом, дететом и овцама …

На путу ка Старим Лединцима наилазим на гробље настало тек после Другог светског рата када су се преживели становници села преселили на нову локацију и створили Нове Лединце. Иако Срби у селу чине велику већину (88%), на улазу у гробље стоје натписи на сва четири језика која су званична на територији Града Новог Сада којој Лединци припадају: српски, мађарски, словачки и русински.

Праћен повременим пљуском са капуљачом на глави стижем у Старе Лединце који у априлу са зеленим пропланцима и расцветалим крошњама воћа - изгледају потпуно идилично. Једино што овој слици недостаје су - људи. Село делује готово потпуно празно иако према попису из 2011. овде живи 934 људи.

Село су потпуно спалили Немци, усташе и Черкези 1943. Осим Цркве Св. Николе (подигнуте 1829, спаљене 1943. а обновљене у 21. веку), две „турске чесме” као и куће у центру села коју су према табли од ружичастог мермера на њеном боку „Јаша и супруга му Латинка Пантелић даровали Српској православној општини у Лединцима 1904.” - сви остали објекти настали су после Другог светског рата када се део некадашњих становника ипак вратио у село… 

Центром села доминира Црква Св. Николе. Милан Коњовић је 1947. боравио у Лединцима и Раковцу где су настале његове слике „Порушена црква у Лединцима” и „Срушени Раковац” којима је овековечио рушења православних светиња у овом делу Срема за време Другог светског рата.

Црква у Старим Лединцима посвећена преносу моштију светог оца Николаја подигнута је у периоду од 1827. до 1829. када је стара сеоска црква проширена и дограђена у стилу тада преовладавајућег барока. Црква је у Другом светском рату спаљена, а обновљена је тек деведесетих година 20. века прво са ниским торњем да би пре неколико година добила звоник у пуној висини, као што је био пре разарања.

Историја Лединаца била је бурна и пре Другог светског рата. У близини Старих Лединаца постоје докази присуства Римљана из времена императора Проба, који говоре да су они у близини данашњег лединачког мајдана „Сребро“ из једног рудокопа вадили племените метале за потребе ковнице новца у Сирмијуму.

Савинац зидан у 13. веку

У источном делу Старих Лединаца, на брду изнад села налазе се остаци манастира из Средњег века за који се верује да је био посвећен Светом Сави. Стижем у подножје брда и видим бетонске степенице. Власник суседне куће је у дворишту, питам га да ли могу ту да се попнем ако замолим његовог комшију. Одмахнуо је руком и рекао: „Не бих да коментарише, Велики петак је!” Идемо околним путем и стижем на плато са великом новом дрвеном таблом „Српски православни манастир Савинац”.

Судећи према подацима до којих су истраживачи до сада дошли, сматра се да је црква саграђена у 13. веку. Ископавања у унутрашњости нису вршена, тако да није могуће утврдити тачну висину цркве. Њен сјај су током prеthodnih готово девет векова осим зуба времена „нагризла” и турска освајања. Поред тога остаци фресака у самој цркви били су видљиви све до почетка 20. века, али их данас више нема. Сам локалитет Клиса на којем се налази црква спада у средњовековни комплекс Думбова, који је имао важнију стратешку, привредну и културну функцију у овом крају.

Ко је цркву подигао не зна се, али судећи по материјалима од којих је изграђена да се претпоставити да је у питању 13. век. Неколико откопаних гробова, вероватно монашких, који су пронађени нису могли дати поузданије податке. У цркви су се још 80-их година 20. века чувале овце а она је годинама постајала све мања и мања јер је материјал константно нестајао из ње. Неки мештани су градили куће и помоћне објекте од тог материјал

Село је вероватно основано у 13. веку. Према предању, првобитно насеље се није налазило у долини Тавног потока (на месту данашњих Старих Лединаца), већ на лединама на дунавској равни крај каменичког атара, услед чега је добило назив Лединци. Када су 1242. Татари упали у Срем, пљачкали и палили куће и убијали становништво, Лединчани су се повукли у густе шуме и на делу атара званом Селиште изградили привремена станишта (која су прерасла у трајно насеље), а у страху од нове пљачке и покоља нису се више враћали на обалу Дунава. Према подацима из 1372. подручје у околини Лединаца је називано „српски крај“, док је по подацима из 1438. године овај простор био настањен „шизматицима“ (православним хришћанима). Крајем 15. века, овај крај припада српским деспотима Јовану и Ђорђу Бранковићу. Деспот Јован Бранковић (1496—1502) је поклонио ово село Раковачком манастиру. 

Приликом османског освајања Срема у 16. веку, насеље Селиште је спаљено, а избегло становништво је изградило треће насеље на локалитету Клиса (део данашњих Старих Лединаца). Међутим, у току једног ратног похода, Турци су спалили и ово насеље, тако да је потом саграђено и четврто насеље, под Малим брегом, недалеко од Клисе, а из овог последњег насеља настали су данашњи Стари Лединци. Постоји и мишљење да је редослед насељавања локалитета на Клиси и Селишту био обрнут, тако да је, према овим тврдњама, насеље на Клиси старије од оног на Селишту. 

Лединци су поново страдали, разарани и спаљивани приликом Аустријско-турских ратова. Од краја 17. века село је под управом Хабзбуршке Монархије. Хабзбуршке власти су имале проблема са прикупљањем пореза у селу, јер су, према једном пореском извештају из прве половине 18. века, становници овог региона били „слободни Срби (Фреие Ратзен), по природи веома непокорни и пркосни.

Они стално избегавају сусрете са представницима власти, те је са њима врло тешко изаћи на крај.” Почетком 18. века, на овом простору је забележено постојање два насеља, једно се називало Лединци, а друго Сентић. Оба места су припадала Карловачком властелинству, а од 1736/1737. део су војне границе. Приликом прикључења војној граници, насеље Сентић је спојено са Лединцима. Према попису из 1736/1737. становници Лединаца били су искључиво Срби. Неки становници насеља воде порекло и од избеглица са Косова и других крајева Србије, који су у овај крај дошли 1690. године током сеобе Срба коју је предводио патријарх Арсеније Чарнојевић. 

Већ почетком 19. века, у селу је радила школа, у којој су први учитељи били лединачки свештеници и раковачки калуђери, а током 1842. изграђен је и први водовод. У време револуције 1848. дошло је до оружане интервенције мађарске војске против стварања Српске Војводине и Лединчани су учествовали у одбрани Сремске Каменице. Тада је формиран војни логор и у Лединцима, са задатком да чува десну обалу Дунава од упада мађарске војске. Године 1866. избио је у Лединцима велики пожар, услед неопрезности код печења ракије. Том приликом је изгорела скоро половина села.

1898. у селу је основана земљорадничка задруга под називом Прва српска земљорадничка задруга. Почетком 20. века, у Лединцима је отворена читаоница, а 1913. је основано Прво лединачко тамбурашко друштво, да би потом били формирани хор, драмска секција, рецитатори…  

Када је 1914. дошло до мобилизације за рат против Србије, Лединчани су били спремни на све да не би ишли у рат против српског народа. Властима је расположење војвођанских Срба било добро познато, па су све оне у које се сумњало да су противници рата против Србије хапсили и интернирали. Неки Лединчани су мобилисани у Аустроугарску војску и упућени на руски фронт, где се већина њих предала Русима приликом првих судара у Галицији. Из Русије су као добровољци ишли на Солунски фронт. 

Многи који су већ били у војсци дезертирали су под пуном ратном опремом и окупљали се на Фрушкој гори. Били су то „зеленокадровци”, који су представљали озбиљну опасност за позадину аустроугарских фронтова. Лединачки зеленокадровци су што је рат био ближи крају постајали све активнији, а пред крај рата изабрали су и свог вођу — Пају Радовановића, кога су назвали војвода Мицко. Када је дошло до пробоја Солунског фронта и готово безглавог повлачења аустроугарске војске, Лединчани, предвођени војводом Мицком, више пута су успешно пресретали и разоружавали аустроугарске војнике. У једном случају, Лединчани су одустали од разоружавања једне повеће групе аустроугарских војника, јер им је један од припадника ове групе објаснио да он и његови другови нису непријатељи, већ Чеси, односно Словени као и Срби и да им је оружје које носе потребно да би се и они ослободили од аустријске и угарске власти… 

Гробљем доминира капела са полукружном куполом која је, на жалост обијена и девастирана. Судећи према њиховом облику и писму на њима, поједини надгробни споменици делују толико старо, као стећци. Већина их је обрасла дебелом маховином па је лаицима немогуће лоцирати период у којем су настали… 

Роберт Чобан