Резон: Првомајска несентиментална повест о успеху и неуспеху

Већина Срба верује да је политика створена да би се Срби бавили њоме. Међутим, постоји један број странака и политичара из чијег деловања се може закључити да је политика дисциплина која није схватљива њиховом уму. Биће у праву свако ко у томе препозна опозицију. Они политику покушавају да претворе у трансецендалну контемплацију о бесмисленом. Политика није метафизика, већ делатност са објективно мерљивим ефектима.

Осим што у српску политику покушавају да, као пожељан, инсталирају интитут елитних псовки у увреда, опозициони политичари су шест дана водили борбу против нових закона корисних по грађане. Хтели су спрече предвиђено увођење широкопојасног интернета у српска села и њихово повезивање са остатком Србије и света. Настојали су да онемогуће измене Закона о безбедности на раду, које су повољне по раднике у Србији. Покушавали су да оспоре усвајање измена закона о заштити животне средине и субвенцијама за пољопривреднике. Речју, то је било шест дана спиновања и обмана.

Постоји ли проблем са усвојеним законима? Нема га! Није у питању њихова садржина и квалитет. У питању је страх. И то двоструки. Од сазнања. Страх од истине. О две приче. Једне о успеху. И друге о неуспеху. Упркос лошем разумевању политке, чак и опозиција зна да ништа није успешно као успех. Западна и истична цивилизација се не слажу ни у чему, али се слажу у томе да успех не можеш да претвориш у неуспех. Можеш да га оспораваш. Да га негираш. Да спинујеш. Са њим можеш све, али он и даље остаје успех, а добробит људи је његова највећа вредност. Увођењем широкопојасног интеренета становници руралне Србије добиће услове да до њих, уместо спинова опозиције, дође истина о позитивним резултатима Вучића и његовог тима. То сазнање је ноћна мора опозиције, а заборав и незнање грађана највећи савезници.

Заборав је егзистенцијална нужда. Он човеку омогућује да превазиђе недаће и усредсреди се на оно што му доноси добробит. Већи квалитет живога убрзава снагу заборава. Опозиција се нада да је сасвим извесно да су, с поновним јачањем Србије и доласком до посла, грађани заборавили да их је она, док је 12 година владала државом, гурнула у безнађе. Да им је под маском просперитета обезбедила сиромаштво и да се неће зачудити што се тај виновник њихове несреће данас представља као економски месија.

Свака реч о томе како је Србију после 5. октобра погодио оркан среће су чиста обмана. Лажно предање! Ево доказа. Успешне државе повећавају плате и пензије. Граде болнице, путеве, школе и вртиће. Отварају фабрике и научно-технолошке центре. Инвестирају у спорт, културу и образовање. Граде споменике најзнаменитијим личностима и догађајим из своје прошлости, као задужбину за будућност. Шта су њихове задужбине? Споменици пљачке! На сваком кораку стоје развалине упропаштених фабрика. Да су могли, продали би и Градску кућу. Продали би и Скупштину Србије да им није била потребна као место за легализацију крађе.

Онда се 2012. све обрнуло. Институт владавине више нису били гашење фабрика и отпуштање радника, већ отварање фабрика, запошљавање људи и повећавање плата и пензија. У Новом Саду је плата у децембру прошле године плата била за 56.000 динара већа него 2012. године. Нови Сад је постао несумњиви лидер на ИТ тржишту Југоисточне Европе. За 10 година отворено је 10 нових фабрика. Међу њима су најмодернији погони Нидека и Континентала, светских лидера у производњи електро-мотора и компоненти за аутомобиле. То је подигло углед и значај града у свету. Изграђена је и отворена брза пруга.

Нови Сад је један од најочигледнијих доказа да Србија више није последња у свему, већ да диктира трендове у аутомобилској, ИТ индустрији и развоју пољопривредне производње кроз синергију са ИТ технологијама. Новосађани знају да у yеpu имају много више пара него 2012. године и да за те паре могу да купе значајно више него пре 10, 15 или 20 година. Могу да купе 849 векни, односно цео камион хлеба више него 2012. године. Такође, могу да купе 119 килограма свињског меса више него 2012. Могу да купе 5.043 јаја, што је 1.776 комада више него 2012. године. У случају да у породици њих двоје прима просечну новосадску плату, они укупно приме 206.000 динара. Што је за 112 хиљада динара више него 2012. године, ако су уопште имали посао.

Успех призива успех. У Нови Сад после Нидека, Континентала, Бери Калебоа, инвестира још један светски познати бренд. Хотел „Парк” постаће „Хајат”. То је добра вест за Нови Сад. То је добра вест за Србију. „Хајат” од 1962. представља синоним пословности, удобности, поузданости и, наравно луксуза. Долазак „Хајата” значајно ће подићи углед Новог Сада на туристичкој мапи света. Нарочито међу богатом и утицајном клијентелом.

Како је пре 2012. године улагано у хотелијерство? Тако што су најбоље хотеле продали нарко-босу Дарку Шарићу. Продали су хотел „Војводина” у ком је Милош Црњански написао „Лирику Итаке”, дело прекретницу српске књижевности. Приватизовали су биоскоп Јадран из ког се Јохан Штраус Млађи 1847. отиснуо на светску турнеју на којој ће стећи планетарну славу.

Нема сумње, приватизација је била несентиментална повест о отимачини највреднијих ресурса. Приватизација је грађанима одузела сваку наду и гурнула их у апсолутно очајање. Више од 12 година нису имали никакву перспективу. Ничему се нису надали. Живели су. Трошили године. Безнадежно, попут правих очајника. Јер, очајање наступа кад више нема никакве неизвесности. Кад смена дана и ноћи не доноси ништа сем нових обмана и нових разочарања.

Приватизација и петооктобарска демократизација гори су од комунистичке владавине. Приватизација је заправо била нова конфискација. Она је само приказивана и рекламирана као демократски чин. Није ми намера да браним комунизам, али је по својим намерама и крајњим резултатима Титов комунизам био поштенији и бољи од ДОС-ове демократије. Конфискација и национализација које су спроведене 1945. имале су декларативну и практичну идеју да се одузме од појединаца да би се обогатио цео народ. Комунисти су отимали да би изградили пољопривредне комбинате и фабрике и запослили људе, а ДОС је денационализацију спровео да би отпустио људе. Петоокотбарска револуција и приватизација имале су један врло криминални циљ - да се отме од целог народа да би се обогатили појединци! Отимали су од државе и грађана да би дали тајкунима! Да би у томе успели, целу привреду су прогласили неуспешном. Приватизовано је око 2.400 предузећа. Главни циљеви - већа плата, већа продуктивност, финансијски успех, остварени су код малог броја приватизација, и то на само један начин - отпуштањем радника.

И сад људи, који су спровели ту разбојничку операцију, презентују себе као нову перспективу, као нову будућност Србије. Њихова борба и њихово деловање поред заборава засновани су на спиновима и диверзијама. Као стручњаци у распродаји свега што није требало продавати, годинама оптужују Владу Србије да ће продати ЕПС. Спиновање је кулминирало протестима у Лазаревцу, којима су присуствовали и опозициони политичари. Нема ту бриге о радницима. Нити о ЕПС-у. Присуство протестим омогућује да се у опозицији наклоњеним медијима створи таблоидни наратив о отимачима и спасиоцима, и да се онда тај лажни наратив, као легитиман, унесе у Скупштину Србије.

Диверзија опозиције је перфидан, али провидан трик. И заснован је на опскурној обмани. Они знају да ЕПС неће бити приватизован. Њима је јасно да је реч о унапређењу рада ЕПС-а, али намерно праве представу да хоће, да би бирачима приказали како су га они одбранили и спасли. Модернизација ЕПС-а и и његово претварање у профитабилну компанију по европским стандардима представља симбол прогреса и напретка, а странкама и покретима без визије прогрес је архинепријатељ. Прогрес представља њихов политички крах, јер не могу грађане да обмањују истим лажима као пре 2000. године. Не могу да им сервирају идеје које су довеле до потпуног привредног и економског краха државе и финансијског и духовног слома грађана.

Јасперс сматра да постоје четири врсте кривице. Кривична, морална, политичка и метафизичка. Из наступа и поступања учесника петооктобарске револуције не може се закључити да осећају било какву одговорност за уништавање Србије под њиховом дванаестогодишњом влашћу. Њихово понашање открива патолошку склоност самооправдавању и интенцију да катастрофалне грешке глорификују као врхунска достигнућа. Да погубне резултате прогласе на изванредну изузетност.

Бранко Миљковић и По би рекли узалуд се труде. Узалуд! Грађани су се 2012. године пробудили из финансијске и политичке коме, дошли су до посла, навикли се на бољи живот. И не желе да се врате у сабласт петооктобарске пропасти. Никад више!

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу