Rezon: Prvomajska nesentimentalna povest o uspehu i neuspehu

Većina Srba veruje da je politika stvorena da bi se Srbi bavili njome. Međutim, postoji jedan broj stranaka i političara iz čijeg delovanja se može zaključiti da je politika disciplina koja nije shvatljiva njihovom umu. Biće u pravu svako ko u tome prepozna opoziciju. Oni politiku pokušavaju da pretvore u transecendalnu kontemplaciju o besmislenom. Politika nije metafizika, već delatnost sa objektivno merljivim efektima.

Osim što u srpsku politiku pokušavaju da, kao poželjan, instaliraju intitut elitnih psovki u uvreda, opozicioni političari su šest dana vodili borbu protiv novih zakona korisnih po građane. Hteli su spreče predviđeno uvođenje širokopojasnog interneta u srpska sela i njihovo povezivanje sa ostatkom Srbije i sveta. Nastojali su da onemoguće izmene Zakona o bezbednosti na radu, koje su povoljne po radnike u Srbiji. Pokušavali su da ospore usvajanje izmena zakona o zaštiti životne sredine i subvencijama za poljoprivrednike. Rečju, to je bilo šest dana spinovanja i obmana.

Postoji li problem sa usvojenim zakonima? Nema ga! Nije u pitanju njihova sadržina i kvalitet. U pitanju je strah. I to dvostruki. Od saznanja. Strah od istine. O dve priče. Jedne o uspehu. I druge o neuspehu. Uprkos lošem razumevanju politke, čak i opozicija zna da ništa nije uspešno kao uspeh. Zapadna i istična civilizacija se ne slažu ni u čemu, ali se slažu u tome da uspeh ne možeš da pretvoriš u neuspeh. Možeš da ga osporavaš. Da ga negiraš. Da spinuješ. Sa njim možeš sve, ali on i dalje ostaje uspeh, a dobrobit ljudi je njegova najveća vrednost. Uvođenjem širokopojasnog intereneta stanovnici ruralne Srbije dobiće uslove da do njih, umesto spinova opozicije, dođe istina o pozitivnim rezultatima Vučića i njegovog tima. To saznanje je noćna mora opozicije, a zaborav i neznanje građana najveći saveznici.

Zaborav je egzistencijalna nužda. On čoveku omogućuje da prevaziđe nedaće i usredsredi se na ono što mu donosi dobrobit. Veći kvalitet živoga ubrzava snagu zaborava. Opozicija se nada da je sasvim izvesno da su, s ponovnim jačanjem Srbije i dolaskom do posla, građani zaboravili da ih je ona, dok je 12 godina vladala državom, gurnula u beznađe. Da im je pod maskom prosperiteta obezbedila siromaštvo i da se neće začuditi što se taj vinovnik njihove nesreće danas predstavlja kao ekonomski mesija.

Svaka reč o tome kako je Srbiju posle 5. oktobra pogodio orkan sreće su čista obmana. Lažno predanje! Evo dokaza. Uspešne države povećavaju plate i penzije. Grade bolnice, puteve, škole i vrtiće. Otvaraju fabrike i naučno-tehnološke centre. Investiraju u sport, kulturu i obrazovanje. Grade spomenike najznamenitijim ličnostima i događajim iz svoje prošlosti, kao zadužbinu za budućnost. Šta su njihove zadužbine? Spomenici pljačke! Na svakom koraku stoje razvaline upropaštenih fabrika. Da su mogli, prodali bi i Gradsku kuću. Prodali bi i Skupštinu Srbije da im nije bila potrebna kao mesto za legalizaciju krađe.

Onda se 2012. sve obrnulo. Institut vladavine više nisu bili gašenje fabrika i otpuštanje radnika, već otvaranje fabrika, zapošljavanje ljudi i povećavanje plata i penzija. U Novom Sadu je plata u decembru prošle godine plata bila za 56.000 dinara veća nego 2012. godine. Novi Sad je postao nesumnjivi lider na IT tržištu Jugoistočne Evrope. Za 10 godina otvoreno je 10 novih fabrika. Među njima su najmoderniji pogoni Nideka i Kontinentala, svetskih lidera u proizvodnji elektro-motora i komponenti za automobile. To je podiglo ugled i značaj grada u svetu. Izgrađena je i otvorena brza pruga.

Novi Sad je jedan od najočiglednijih dokaza da Srbija više nije poslednja u svemu, već da diktira trendove u automobilskoj, IT industriji i razvoju poljoprivredne proizvodnje kroz sinergiju sa IT tehnologijama. Novosađani znaju da u yepu imaju mnogo više para nego 2012. godine i da za te pare mogu da kupe značajno više nego pre 10, 15 ili 20 godina. Mogu da kupe 849 vekni, odnosno ceo kamion hleba više nego 2012. godine. Takođe, mogu da kupe 119 kilograma svinjskog mesa više nego 2012. Mogu da kupe 5.043 jaja, što je 1.776 komada više nego 2012. godine. U slučaju da u porodici njih dvoje prima prosečnu novosadsku platu, oni ukupno prime 206.000 dinara. Što je za 112 hiljada dinara više nego 2012. godine, ako su uopšte imali posao.

Uspeh priziva uspeh. U Novi Sad posle Nideka, Kontinentala, Beri Kaleboa, investira još jedan svetski poznati brend. Hotel „Park” postaće „Hajat”. To je dobra vest za Novi Sad. To je dobra vest za Srbiju. „Hajat” od 1962. predstavlja sinonim poslovnosti, udobnosti, pouzdanosti i, naravno luksuza. Dolazak „Hajata” značajno će podići ugled Novog Sada na turističkoj mapi sveta. Naročito među bogatom i uticajnom klijentelom.

Kako je pre 2012. godine ulagano u hotelijerstvo? Tako što su najbolje hotele prodali narko-bosu Darku Šariću. Prodali su hotel „Vojvodina” u kom je Miloš Crnjanski napisao „Liriku Itake”, delo prekretnicu srpske književnosti. Privatizovali su bioskop Jadran iz kog se Johan Štraus Mlađi 1847. otisnuo na svetsku turneju na kojoj će steći planetarnu slavu.

Nema sumnje, privatizacija je bila nesentimentalna povest o otimačini najvrednijih resursa. Privatizacija je građanima oduzela svaku nadu i gurnula ih u apsolutno očajanje. Više od 12 godina nisu imali nikakvu perspektivu. Ničemu se nisu nadali. Živeli su. Trošili godine. Beznadežno, poput pravih očajnika. Jer, očajanje nastupa kad više nema nikakve neizvesnosti. Kad smena dana i noći ne donosi ništa sem novih obmana i novih razočaranja.

Privatizacija i petooktobarska demokratizacija gori su od komunističke vladavine. Privatizacija je zapravo bila nova konfiskacija. Ona je samo prikazivana i reklamirana kao demokratski čin. Nije mi namera da branim komunizam, ali je po svojim namerama i krajnjim rezultatima Titov komunizam bio pošteniji i bolji od DOS-ove demokratije. Konfiskacija i nacionalizacija koje su sprovedene 1945. imale su deklarativnu i praktičnu ideju da se oduzme od pojedinaca da bi se obogatio ceo narod. Komunisti su otimali da bi izgradili poljoprivredne kombinate i fabrike i zaposlili ljude, a DOS je denacionalizaciju sproveo da bi otpustio ljude. Petookotbarska revolucija i privatizacija imale su jedan vrlo kriminalni cilj - da se otme od celog naroda da bi se obogatili pojedinci! Otimali su od države i građana da bi dali tajkunima! Da bi u tome uspeli, celu privredu su proglasili neuspešnom. Privatizovano je oko 2.400 preduzeća. Glavni ciljevi - veća plata, veća produktivnost, finansijski uspeh, ostvareni su kod malog broja privatizacija, i to na samo jedan način - otpuštanjem radnika.

I sad ljudi, koji su sproveli tu razbojničku operaciju, prezentuju sebe kao novu perspektivu, kao novu budućnost Srbije. Njihova borba i njihovo delovanje pored zaborava zasnovani su na spinovima i diverzijama. Kao stručnjaci u rasprodaji svega što nije trebalo prodavati, godinama optužuju Vladu Srbije da će prodati EPS. Spinovanje je kulminiralo protestima u Lazarevcu, kojima su prisustvovali i opozicioni političari. Nema tu brige o radnicima. Niti o EPS-u. Prisustvo protestim omogućuje da se u opoziciji naklonjenim medijima stvori tabloidni narativ o otimačima i spasiocima, i da se onda taj lažni narativ, kao legitiman, unese u Skupštinu Srbije.

Diverzija opozicije je perfidan, ali providan trik. I zasnovan je na opskurnoj obmani. Oni znaju da EPS neće biti privatizovan. Njima je jasno da je reč o unapređenju rada EPS-a, ali namerno prave predstavu da hoće, da bi biračima prikazali kako su ga oni odbranili i spasli. Modernizacija EPS-a i i njegovo pretvaranje u profitabilnu kompaniju po evropskim standardima predstavlja simbol progresa i napretka, a strankama i pokretima bez vizije progres je arhineprijatelj. Progres predstavlja njihov politički krah, jer ne mogu građane da obmanjuju istim lažima kao pre 2000. godine. Ne mogu da im serviraju ideje koje su dovele do potpunog privrednog i ekonomskog kraha države i finansijskog i duhovnog sloma građana.

Jaspers smatra da postoje četiri vrste krivice. Krivična, moralna, politička i metafizička. Iz nastupa i postupanja učesnika petooktobarske revolucije ne može se zaključiti da osećaju bilo kakvu odgovornost za uništavanje Srbije pod njihovom dvanaestogodišnjom vlašću. Njihovo ponašanje otkriva patološku sklonost samoopravdavanju i intenciju da katastrofalne greške glorifikuju kao vrhunska dostignuća. Da pogubne rezultate proglase na izvanrednu izuzetnost.

Branko Miljković i Po bi rekli uzalud se trude. Uzalud! Građani su se 2012. godine probudili iz finansijske i političke kome, došli su do posla, navikli se na bolji život. I ne žele da se vrate u sablast petooktobarske propasti. Nikad više!

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću