Породица Белић из Србобрана покушава да подигне животни стандард

Односи су складни, али простора никад доста, с обзиром на то да деца расту. Софија има 11 година, Ксенија осам, а Наталија три. Зато су се одлучили да прикупе сва потребна документа и аплицирали на конкурс који расписује Покрајина, за доделу бесповратних средстава породицама у којима се роди треће или четврто дете, за решавање стамбеног питања или за унапређење стамбеног простора на територији АП Војводине.

Такође су конкурисали и добили субвенцију за самозапошљавање, које финансирају Општина Србобран и Национална служба за запошљавање.

- Рођени сам Србобранац, жена Тамара је из Мојковца из Црне Горе, а  упознали смо се Будви, када смо обоје радили сезонске послове – прича Зоран, а Тамара на то додаје да су се након само три месеца везе одлучили на заједнички живот. – Квалификован сам за декоратера зидних површина, а молерајем сам се бавио и раније, те сам 2007. године отворио фирму и трудио сам се колико сам могао. Конкуренција је бивала све већа, те сам од 2016. године радио као возач камиона. Одлучио сам да се вратим свом занату, конкурисао за субвенције за самозапошљавање, како бих поново отворио своју фирму и кренуо да радим. Добио сам око 300.000 динара, што ми је довољно да покријем трошкове за годину дана. После се надам да ће посао кренути и да ћу имати довољно да не морам да идем ван Србије. Пуно је младих отишло, а нама су ове субвенције дале ветар у леђа да створимо боље могућности за нашу породицу и децу пре свега.

Млади неће у молере

Зоран је лане отворио фирму „Белић декор”, која се бави завршним грађевинским радовима. Како каже, посла има, неће да се жали. Оно што је проблем је наћи младу радну снагу.

- Млади нису баш заинтересовани за те, мало грубље и прљавије послове, а углавном виђам на градилиштима старије људе. Разумем да ниједан занат није лак, али лично се водим оном старом добром изреком да је сваки поштен посао, добар посао – каже наш саговорник. – За сада смо нас тројица у фирми, а видећемо како ће се посао развијати.

Субвенције за надоградњу куће добили су након три године узастопних конкурисања. По Тамариним речима, оне су им добро дошле у овом моменту.

- Нисам се покајала никада што сам дошла овамо да стварам породицу, а да је било лако, па не знам ни сама, сада је лакше, с обзиром на то да сам и ја почела да радим у „Пошти” – казала је Тамара. – Стално радим пре подне, деца су тада углавном у школи, а Наталија у вртићу, те се могу лепо организовати. Ту је и бака да ускочи са чувањем, када треба. Субвенције за проширење куће смо кренули да гледамо прошле године, али нисмо прошли тада, јер нисмо задовољавали неке критеријуме, а Зоран тада није био запослен. Међутим, то нас није спречило да се поново пријавимо, јер смо добили информацију да можемо до Наталијине друге године да конкуришемо.

Како каже, тражили су 1,2 милиона динара за надоградњу куће, а добили су 900.000, на чему су много захвални. Уз то су имали и нешто своје уштеђевине, те су кренули са радовима. Дограђују дневни боравак са кухињом, купатило и две собе, које се надовезују на садашњу спаваћу собу, у којој иначе бораве свих петоро.

Најстарија ћерка Софија нам је казала да јој је у Србобрану много лепо, воли што је град мали, а има пуно деце.

– Имам много вршњака са којима волим да се играм, имамо парк у центру и ту изађемо на сладолед, прошетамо, имамо и две посластичарнице. Тренирам плес и идем и на хор, волим да певам. Са две сестре је узбудљиво живети, каже Софија. Некада се посвађају, али се много воле и увек се то некако балансира.

И. Бакмаз