Дечје село развија програм подршке породицама у кризи
Дечје село „Др Милорад Павловић” у Сремској Каменици већ десет година, поред своје редовне делатности, развија програме интензивне подршке породицама у кризи и онима које су у ризику од издвајања деце из породице.
Активности подразумевају психолошку подршку и саветовање, односно решавање свакодневних проблема и организацију породичног живота, сарадњу са школама и набавку школског материјала, менторство, подршку у здравственој заштити, као и материјалну потпору, за коју Град издваја део новца. Програмом су, због одређених околности, тренутно обухваћени само Нови Сад и приградска насеља, а на годишњем нивоу помоћ је усмерена на више од 130 корисника. Пројекат „Подршка породици у кризи” током последњих пет година финансира Град.
– Желимо да деца одрастају у својим биолошким породицама, којима помажемо да опстану упркос свим проблемима, као и да реше те проблеме, јер је за дете најбоље и најважније да одраста у сопственој породици – поручује породични сарадник у Дечјем селу Маја Дапчевић. – Подржавати породицу јесте једно од најхуманијих дела и било би добро да овакве услуге постоје на територији целе Србије. Некада смо, у сарадњи са Уницефом, те активности спроводили на територији целог Јужнобачког округа, чак и дела Срема. Према подацима које имамо, те породице су успеле да се опораве и функционишу.
Програм се спроводи у сарадњи са Центром за социјални рад, који Дечјем селу упућује податке и извештаје о породицама којима је потребна помоћ. Поред подршке коју успешно пружају кроз пројекат, из Дечјег села позивају све који на било који начин желе да помогну, да се обрате на број 069/55-56-644.
– Наш први задатак је саветодавни рад, при чему их, у сарадњи са различитим саветовалиштима, укључујемо у психотерапије. Поред тога, са одраслима разговарамо на тему родитељства, о границама које је потребно поставити, стресу кроз који пролазе... Рецимо, добар пример је брачни пар са Кубе, који се доселио са двоје мале деце, а треће се родило овде. Нису знали језик, ни сад га нису још потпуно савладали, а изузетно им је значио породични сарадник, који им је, у сарадњи са Центром за социјални рад, помогао да децу упишу у вртић и школу. Лично помажем њиховој ћерки, учим са њом, преводим јој шта је потребно и слично. На нивоу државе недостају такви програми, као и институције које ће прихватити оне којима је помоћ најпотребнија. Ми дајемо све од себе, али само Дечје село није довољно – закључује Маја Дапчевић.
Б. Павковић