Знамените новосадске породице – Бори

По времену насељавања, Бори је најмлађа породица коју су др Гордана Петковић и Корана Боровић обухватиле изложбом и пројектом „Дневници сеоба – Записи о новосадским породицама“ , у галерији „Прометеј“ током прошле године, али по дометима које су њени чланови остварили у својим професијама осигурала је себи место међу знаменитим становницима Српске Атине.

По речима историчарке у пензији др Агнеш Озер, старије кћерке Имреа Борија, корени Боријевих на војвођанским просторима су дубоки. То потврђује и документ до ког је дошао њен отац у ком се између осталог наводи да је „Филип Бори (Philippus Bori) из места Телек, данашњег Сивца, као кмет великаша браће Терек учествовао 1525. године са осталих 1.419 особа у заузимању града Суботице“.

- Очева породица Бори је аутохтона породица из Бачког Градишта - прича Агнеш Озер. - Није познато како и зашто су из Суботице дошли у Бачко Градиште, али се зна да је породица у том месту од прве половине 19. века. У селу је постојала стара кућа Боријевих и још једна коју је деда Јанош Бори купио у години када му се син родио. Мој тата је увек говорио да је за своје рођење од оца добио кућу. У њој је била трговина. Деда је био трговац, који је у прво време продавао новине и књиге. Он се оженио са Агнеш Иштвановић, кћерком железничара из Барање, из Краљевих Винограда. Бабина породица је становала поред железничке станице у Бачком Градишту и вероватно је деда њу упознао одлазећи по новине које су тада стизале возом из Будимпеште. Када су се узели, комплетна бабина породица се доселила у кућу Боријевих, па су тако скупа сви живели. Пошто су дедина кућа и радња биле у прометној улици на ћошку, врло често се дешавало да се испред окупе људи и разговарају, због чега су је између два светска рата звали Женевски ћошак. Моја тетка Розалија је до краја живота живела у кући и с њом се у Бачком Градишту завршава породица Бори.

Изразита љубав коју је Имре Бори показивао према књигама током целог живота, по речима Агнеш Озер, од раног детињства се развијала у њему.

- Његова стаст према књигама, увек је говорио, настали су због тога што је био болешљиво дете - каже Агнеш Озер. - У више наврата је имао упале плућа и због тога морао да лежи. Старији су седели с њим и читали му, тако да је доста рано, с пет година, научио и да чита. То је један од разлога да се у њему  роди љубав према књигама. После је она само подстицана са више страна. Имао је око 12-13 година када је за награду могао да бира и наручи књиге из Мађарске. По мишљењу мога деце, неповољна за татино одрастање била је чињеница да је био окружен са пет жена - прабаком, баком, тетком, мамом и сестром, и зато је он решио око 1940. године да га пошаље из те женске средине у ондашњи Велики Бечкерек, данашњи Зрењанин, у интернат. Ту га је затекло избијање Другог светског рата. Сам се из Баната вратио у Бачку, прво возом, а онда је у Бечеју унајмио фијакер до Бачког Градишта. То је оставило трага у његовој души и у тренуцима слабости је говорио да га је отац оставио када је избио рат и није имао осећај да треба да дође по њега.

Имре Бори је завршио Вишу педагошку школу у Новом Саду. Предавао је мађарски језик и књижевност у Чоки и у Учитељској школи у Суботици пре доласка у Нови Сад.  На Филозофском факултету у Новом Саду је дипломирао (1962) и докторирао (1964). Исте године је добио звање доцента на катедри за мађарски језик, на којој је предавао историју мађарске књижевности 20. века. За редовног професора изабран је 1971. године, потом био и шеф Катедре за мађарски језик и књижевност и директор Института за мађарски језик. Уређивао је неколико значајних часописа и зборника. Објавио је око 30 књига и више од 300 научних радова.

- Био је човек са врло широким пољем интересовања, није га само историја књижевности занимала: бавио се и етнологијом, етнографијом, историјом уметности и све те области су у његовој библиотеци заступљене, и то не малим бројем књига - каже његова кћи. - По грубој рачуници, иза њега је остало између 20.000 и 30.000 књига. Само једна полица је испуњена његовим књигама, које је сместио међу остале наслове аутора мађарске књижевности у Југославији.

У Чоки где је добио прво запослење и то по казни јер је учествовао у бунту против соцреализма у песништву и другим сферама, 1954. оженио се Маријом и тамо се следеће године рађа Агнеш, а свега неколико месеци пред пресељење у Нови Сад, у Суботици је на свет дошла и друга кћерка Марија, психолог по професији. 

- Добили смо стан на Лиману 1 један, где и сви професори с исте катедре и других факултета - сећа се Агнеш. - Кула 2 је тад била у изградњи, трећа ни на видику, а после су оне биле пуне интелектуалаца, професора факултета, лекара, новинара... Моја сестра Марија себе доживљава правом Лиманком јер је ту одрастала. Лиман у то доба није био ни налик данашњем. Сећам се, не један пут док смо становали тамо до 1967. да су кад Дунав надође, нижи делови Лимана, старе виле и баште биле под водом. Са Лимана смо прешли у Ћирпанову. За ту илицу сам се накнадно везала јер сам била аутор изложбе о Немцима у Новом Саду, а она се између два светска рата звала Немачка улица. У тој кући и данас моја мајка станује.  - Очева способност и страст да пише били су нешто вансеријско. До последњег момента је писао. Умро је у болници, а  поред болничког кревета у фиоци смо нашли руком писан уводни чланак за свечани број часописа „Хид“ који је уређивао - каже Агнеш, која је наставила традицију бављења научним радом, дајући значајан допринос истраживању историје Новог Сада.

Радни век је од стицања дипломе на Филозофском факултету 1979. провела у Музеју града Новог Сада, с тим да је један мандат била и директор Музеја Војводине. С поносом истиче да јој је пишући о Мелхиору Ердујхељију пошло за руком да прва дође до његове фотографије, и пронашла печат некадашњег Петровардинског шанца... Може да се похвали са двадесетак изложби које имају везе са Новим Садом у својој каријери, три књиге о Новом Саду и већег броја студија о различитим темама. Слика коју два народа - Срби и Мађари имају један о другом, предмет је њеног научног истраживања и докторске тезе чији наслов је „Срби и Србија у Мађаској историографији 19. века“.

Удата је за Ђерђа Озера, правника, са којим има кћерку Каталин, која је шеф Катедре за немачки језик на Филозофском факултету и сина Ласла-Гергеља, правника, као и двогодишњег унука Матију. Једино сестра Агнеш Озер, Марија, која је себе пронашла на пољу психологије, сада носи презиме Бори.

Зорица Милосављевић