Znamenite novosadske porodice – Bori

Po vremenu naseljavanja, Bori je najmlađa porodica koju su dr Gordana Petković i Korana Borović obuhvatile izložbom i projektom „Dnevnici seoba – Zapisi o novosadskim porodicama“ , u galeriji „Prometej“ tokom prošle godine, ali po dometima koje su njeni članovi ostvarili u svojim profesijama osigurala je sebi mesto među znamenitim stanovnicima Srpske Atine.

Po rečima istoričarke u penziji dr Agneš Ozer, starije kćerke Imrea Borija, koreni Borijevih na vojvođanskim prostorima su duboki. To potvrđuje i dokument do kog je došao njen otac u kom se između ostalog navodi da je „Filip Bori (Philippus Bori) iz mesta Telek, današnjeg Sivca, kao kmet velikaša braće Terek učestvovao 1525. godine sa ostalih 1.419 osoba u zauzimanju grada Subotice“.

- Očeva porodica Bori je autohtona porodica iz Bačkog Gradišta - priča Agneš Ozer. - Nije poznato kako i zašto su iz Subotice došli u Bačko Gradište, ali se zna da je porodica u tom mestu od prve polovine 19. veka. U selu je postojala stara kuća Borijevih i još jedna koju je deda Janoš Bori kupio u godini kada mu se sin rodio. Moj tata je uvek govorio da je za svoje rođenje od oca dobio kuću. U njoj je bila trgovina. Deda je bio trgovac, koji je u prvo vreme prodavao novine i knjige. On se oženio sa Agneš Ištvanović, kćerkom železničara iz Baranje, iz Kraljevih Vinograda. Babina porodica je stanovala pored železničke stanice u Bačkom Gradištu i verovatno je deda nju upoznao odlazeći po novine koje su tada stizale vozom iz Budimpešte. Kada su se uzeli, kompletna babina porodica se doselila u kuću Borijevih, pa su tako skupa svi živeli. Pošto su dedina kuća i radnja bile u prometnoj ulici na ćošku, vrlo često se dešavalo da se ispred okupe ljudi i razgovaraju, zbog čega su je između dva svetska rata zvali Ženevski ćošak. Moja tetka Rozalija je do kraja života živela u kući i s njom se u Bačkom Gradištu završava porodica Bori.

Izrazita ljubav koju je Imre Bori pokazivao prema knjigama tokom celog života, po rečima Agneš Ozer, od ranog detinjstva se razvijala u njemu.

- Njegova stast prema knjigama, uvek je govorio, nastali su zbog toga što je bio bolešljivo dete - kaže Agneš Ozer. - U više navrata je imao upale pluća i zbog toga morao da leži. Stariji su sedeli s njim i čitali mu, tako da je dosta rano, s pet godina, naučio i da čita. To je jedan od razloga da se u njemu  rodi ljubav prema knjigama. Posle je ona samo podsticana sa više strana. Imao je oko 12-13 godina kada je za nagradu mogao da bira i naruči knjige iz Mađarske. Po mišljenju moga dece, nepovoljna za tatino odrastanje bila je činjenica da je bio okružen sa pet žena - prabakom, bakom, tetkom, mamom i sestrom, i zato je on rešio oko 1940. godine da ga pošalje iz te ženske sredine u ondašnji Veliki Bečkerek, današnji Zrenjanin, u internat. Tu ga je zateklo izbijanje Drugog svetskog rata. Sam se iz Banata vratio u Bačku, prvo vozom, a onda je u Bečeju unajmio fijaker do Bačkog Gradišta. To je ostavilo traga u njegovoj duši i u trenucima slabosti je govorio da ga je otac ostavio kada je izbio rat i nije imao osećaj da treba da dođe po njega.

Imre Bori je završio Višu pedagošku školu u Novom Sadu. Predavao je mađarski jezik i književnost u Čoki i u Učiteljskoj školi u Subotici pre dolaska u Novi Sad.  Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu je diplomirao (1962) i doktorirao (1964). Iste godine je dobio zvanje docenta na katedri za mađarski jezik, na kojoj je predavao istoriju mađarske književnosti 20. veka. Za redovnog profesora izabran je 1971. godine, potom bio i šef Katedre za mađarski jezik i književnost i direktor Instituta za mađarski jezik. Uređivao je nekoliko značajnih časopisa i zbornika. Objavio je oko 30 knjiga i više od 300 naučnih radova.

- Bio je čovek sa vrlo širokim poljem interesovanja, nije ga samo istorija književnosti zanimala: bavio se i etnologijom, etnografijom, istorijom umetnosti i sve te oblasti su u njegovoj biblioteci zastupljene, i to ne malim brojem knjiga - kaže njegova kći. - Po gruboj računici, iza njega je ostalo između 20.000 i 30.000 knjiga. Samo jedna polica je ispunjena njegovim knjigama, koje je smestio među ostale naslove autora mađarske književnosti u Jugoslaviji.

U Čoki gde je dobio prvo zaposlenje i to po kazni jer je učestvovao u buntu protiv socrealizma u pesništvu i drugim sferama, 1954. oženio se Marijom i tamo se sledeće godine rađa Agneš, a svega nekoliko meseci pred preseljenje u Novi Sad, u Subotici je na svet došla i druga kćerka Marija, psiholog po profesiji. 

- Dobili smo stan na Limanu 1 jedan, gde i svi profesori s iste katedre i drugih fakulteta - seća se Agneš. - Kula 2 je tad bila u izgradnji, treća ni na vidiku, a posle su one bile pune intelektualaca, profesora fakulteta, lekara, novinara... Moja sestra Marija sebe doživljava pravom Limankom jer je tu odrastala. Liman u to doba nije bio ni nalik današnjem. Sećam se, ne jedan put dok smo stanovali tamo do 1967. da su kad Dunav nadođe, niži delovi Limana, stare vile i bašte bile pod vodom. Sa Limana smo prešli u Ćirpanovu. Za tu ilicu sam se naknadno vezala jer sam bila autor izložbe o Nemcima u Novom Sadu, a ona se između dva svetska rata zvala Nemačka ulica. U toj kući i danas moja majka stanuje.  - Očeva sposobnost i strast da piše bili su nešto vanserijsko. Do poslednjeg momenta je pisao. Umro je u bolnici, a  pored bolničkog kreveta u fioci smo našli rukom pisan uvodni članak za svečani broj časopisa „Hid“ koji je uređivao - kaže Agneš, koja je nastavila tradiciju bavljenja naučnim radom, dajući značajan doprinos istraživanju istorije Novog Sada.

Radni vek je od sticanja diplome na Filozofskom fakultetu 1979. provela u Muzeju grada Novog Sada, s tim da je jedan mandat bila i direktor Muzeja Vojvodine. S ponosom ističe da joj je pišući o Melhioru Erdujheljiju pošlo za rukom da prva dođe do njegove fotografije, i pronašla pečat nekadašnjeg Petrovardinskog šanca... Može da se pohvali sa dvadesetak izložbi koje imaju veze sa Novim Sadom u svojoj karijeri, tri knjige o Novom Sadu i većeg broja studija o različitim temama. Slika koju dva naroda - Srbi i Mađari imaju jedan o drugom, predmet je njenog naučnog istraživanja i doktorske teze čiji naslov je „Srbi i Srbija u Mađaskoj istoriografiji 19. veka“.

Udata je za Đerđa Ozera, pravnika, sa kojim ima kćerku Katalin, koja je šef Katedre za nemački jezik na Filozofskom fakultetu i sina Lasla-Gergelja, pravnika, kao i dvogodišnjeg unuka Matiju. Jedino sestra Agneš Ozer, Marija, koja je sebe pronašla na polju psihologije, sada nosi prezime Bori.

Zorica Milosavljević