Стигла нам баба Марта
Прошле недеље када су нас пријатно изненадиле пролећне темературе, када је град процветао окупан сунчевим зрацима, а баште кафића биле скоро пуне као да је средина маја, све ми је било лакше и лепше.
Обавезе се више нису чиниле напорне, ишла сам на факултет и посао расположенија него икада. Онда је, нажалост, дошао закаснели снег. Не каже се за џабе баба Марта за месец у који смо ушли, зар не?
Када је стигао снег, ођедном сам изгубила вољу за сваком активношћу коју сам до пре који дан обављала са осмехом на лицу. Не знам да ли је код вас тако, код мене се ово стање не мења већ двадесет и две године, али мојим расположењем у највећој мери управља призор који видим кроз прозор када се пробудим. У последњих неколико месеци свака необавезна конверзација са таксистом или неком радницом у продавници ми се углавном сведе на чуђење какво је ово ненормално време напољу. Да ли је то стварно до времена или нам не одговарају ни лето ни зима, а очигледно нам ни пролеће и јесен нису по укусу, размишљам док необавезно разговарам са вама у недостатку бољих тема, чекајући онај „шарени” призор напољу да преузме власт над овим сиво-белим и донесе инспирацију.
Наташа Станојчић