Адмирал Никола Урош Станковић, највећи панонски морнар

Тиме би сувоземна Србадија, која је измислила узречицу „море хвали, копна се држи“ поново постала нација мореполоваца и добила прилику да се са „мутно Дунаво“, Мораве, Дрине, Ибра и система канала ДТД отисне на медитеранску и океанску пучину. Чему би можда, пре свих, могли да допринесу неки од Војвођана, као становника дна негдањег Панонског мора, баш као што је то у првој половини прошлог века учинио један родом Стапарац, Никола Станковић, који је од сина угледног инжењера доспео до тога да буде командант целокупне морнарице Краљевине Југославије.

Рођен у Будимпешти 22. априла 1875. године од мајке Лујзе Возари и оца Николе Станковића, увек је био везан за Стапар, село близу Сомбора из којег је његова породица вукла корене и у коме су сви његови преци, па и родитељи, били рађани и сахрањивани. Како му је отац био не само генерални инспектор железница, већ и један од најбољих инжењера посвећених железници у Аустроугарској, (али и у матици Србији) императорском милошћу Франца Јозефа, са оцем, мајком и сестром Даницом 1913.године у велику царску регистратуру нобилитета уписан је као племић Николаус Сзтанковић де Сзтапар. Мада му је отац премрежио железницом добар део КундК империје и највећи део Краљевине Србије, Никола је кренуо другим путем и врло рано се одлучује за војну каријеру, па 1889.године уписује и потом завршава Поморску Акдемију у Ријеци, која се тада звала Фијума.

По завршетку академије наставио је службу на пловилима аустроугарске морнарице, да би у чин поручника бојног брода био произведен првог јануарског дана 1914. године, а до овог промакнућа је дошло и услед чињенице да је постао и ађутант остарелог императора, што ће, показало се, имати огроман утицај на његове позне године живота. У чин капетана корвете је произведен 1. новембра 1917. године, а током овог дела каријере био је први официр на бојним бродовима  „Ерзхерзог Карол” и „Радетзкџ”, док је командовао и разарачем „Сателит“ , те транспортним бродом „Теодор“.

Чињеница, да је у редове царске Криегсмарине ступио са свега 14 година, одлучујуће је утицала на његово формирање као личности и определила га да пре свега буде професионалац, независно од тога у којој држави обавља војне дужности, што са становишта српског родољубља и није за неку похвалу. Наиме, за разлику од деце која су ступала у Војну академију, други слој аустроугарских маринских официра је долазио из Школе за поморске аспиранте, тек након завршених гимназија, скоро већ одрасли људи који су долазили у трупу потпуно свесни своје националне припадности и готово „оперисани“ од хабзбуршког анационалног духа, што ће годинама касније увући Станковића у никада довољно разјашњену сплетку смењивања првог команданта Морнарице Краљевства СХС, Метода Цирила Коха, означеног као југословенског ултранационалисту. Управо због тога Станковић је, веран prеthodno датој заклетви, Народном вијећу Срба, Хрвата и Словенаца приступио по окончању ратних дејстава 3. новембра 1918. године, да би свега два месеца касније постао начелник штаба Трећег поморског округа, а муњевити успон се наставио и у наредних 10 година, који крунише чином контра адмирала 1928. и вицеадмирала годину дана касније, што му је донело положај помоћника команданта краљевске морнарице. Врхунац каријере ипак достиже 1932. године када постаје и главнокомандујући југословенске краљевске морнарице, сменивши адмирала Виктора Викерхаузера.

У моменту када се успео на високи положај команданта југословенске морнарице, на којем је остао до погибије краља Александра у Марсеју и властитог пензионисања, Станковић је словио за једног од најобразованијих официра државе Јужних Словена, што је имао да захвали, апсурдно, смртном непријатељу куће Карађорђевића и Србије као јужнословенског Пијемонта, Аустроугарској. Познавање чак седам језика, беспрекорна оданост војничкој заклетви, мондијалистички манири стечени на путовањима око света, довела га је у близину императора Франца Јозефа, коме је пред Први светски рат био крилни ађутант, али и исковало његово лично пријатељство са још једним царским ађутантом, од њега нешто старијим, адмиралом Миклошем Хортијем. Управо ова чињеница, тврде легенде и сеоске митлогеме, помогла је Станковићевом Стапару да Други светски рат под мађарском окупацијом проведе знатно лакше од осталих српских села у Бачкој, али и самом Станковићу, који је свој животни пут, мада се формално никада није одрицао своје српске народности и православне вере, са супругом Катицом завршио у Загребу, у злокобним данима усташке НДХ, током којих га је штитио ореол пријатеља Еугена Кватерника Старијег, ађутанта фелдмаршала Бороевића. Један од ретких српских војвођанских помораца Никола Станковић је умро, не остављајући иза себе потомака, 19. фебруара 1942. године, а на њега данас у Стапару подсећа само неколико стабала јапанског дивљег кестена које је као младице донео са једног од својих бројних путовања по белом свету.

 Милић Миљеновић