Брзински лет хладним градом

Да ли би вас занимали они скривени, на које „из човечје перспективе” нисте ни обраћали пажњу или вашем оку уопште нису били доступни, или бисте се пак винули толико високо да имате утисак као да сте и сами на крилима Новог Сада?

Како је симбол нашег града птица – бела голубица, нека и данашња шетња буде у њеном знаку, али и знаку њених „сродника” које је у неком тренутку забележио „Дневников” фото-репортер Радивој Хаџић у озбиљној шетњи око Дунава. Пратећи стазе тик уз реку и искористивши варљиви сунчани дан, наш колега је уживао у Новом Саду, али и у погледу на њега са сремске стране.

Кренимо Булеваром Михајла Пупина. Неминовно је проћи поред Дунавског парка, а иако су клупе биле скоро па залеђене протеклих дана, било је ентузијаста који су седели на њима, добро ушушкани у зимске јакне, са капама на главама и, чини се, термосима неког топлог напитка у рукама. Ко заистински зна да ужива и искористи сваки позитиван тренутак који му живот понуди – то онда изгледа баш као на фотографији на којој видимо шћућурени пар.

А онда, ето нас на поменутој „Дуги”, преко које најхрабрији пешаци, премда забундани, прелазе и диве се погледу који се пружа с обе стране моста. Ето и Петроварадинске тврђаве, осветљене сунцем међу густим облацима, који као да су се утркивали погурани фебруарским ветром.

Силазимо с моста и идемо лево, Кејом скојеваца, низ Дунав, ка двокрилној лепотици званој Жежељев мост и прво што видимо није баш леп призор – годинама напуштени сплавови сада служе као скупљачи смећа и шута који се нађу у највећој европској реци. Али ако продужимо даље и погледамо надесно, ка шумарку Интендантске базе, видимо кадар за похвалу – озелењавање травнатих површина које су, заједно са стазама, сређиване приликом прављења кружног тока по пуштању моста у промет. Уколико се редовно шетате том страном, онда и сами знате да свако мало „ничу” нове саднице, како листопадног дрвећа, тако и четинара.

Брзо прелазимо преко „Жежеља”, дословце га прелећемо, јер баш је дувало ових дана, и шетњу приводимо крају магичним кадром – јато галебова плеше на валовима Дунава, док их „домаћа публика” посматра са металног крова паркираног брода у новосадској луци.    

Л. Радловачки