ДНЕВНИК У УЗДИНУ Лалински, натенане и толерантно

Још ових дана, када је река „поплавачица” опет решила да прошета ван корита, приредила нам је призор који туристи ретко кад могу видети. Наиме, након што су нас домаћини села дочекали у Месној заједници Уздин – председник Савета Мариус Булик и секретар Лавинел Панкаричан, упутили смо се новим асфалтираним путем до обале Тамиша, али се испоставило да до циља нећемо стићи јер смо све време били окружени управо њиме. Себично нас је, у једном тренутку, зауставио пред непредвидиво дубоким изазовом ком нисмо смели да се препустимо, због чега смо се вратили у село, али одушевљени што смо на необичан начин „изгубили” од воде која нам је препречила пут.

– Асфалтирали смо тај пут, што нам је једна од већих инвестиција, јер Општина иде тим смером да уврсти овај наш део Тамиша у неку туристичку понуду – прича Булик, додајући да на том делу не постоји плажа због меандра услед чега је тај део вировит, те није најбезбедније за купаче.

Међутим, како Панкаричан додаје, део тамишког приобаља је подељено у парцеле које су у приватном власништву, а на којима у последње време ничу кућице.

– Планиран је пројекат наше Општине Ковачица са Румунијом, да се направи бициклистичка стаза од нас до Румуније – каже секретар. – Бицикле већ имамо, добили смо их преко пројекта, а касније ће стазе бити соларно осветљена, направиће се трим стазе, мобилијар за вежбање.

Од важнијих инвестиција за наредни период наши саговорници издвајају неопходно санирање некадашње основне школе, на којој су прво кренули са сређивањем фасаде, да би сад на ред дошао кров. А од осталих сређивања по селу, издвајају уређење трга, константно улагање у Румунску православну цркву светог Георгија, порте и црквеног дома, сређену амбуланту и нову школу коју чине две зграде.

– Па, на спавању нас имао између 1.500 и 1.600, а по последњем попису, оном из 2011. године, било нас је 2.029 – присећа се Булик, свестан да, као и у сваком селу, тако се и у Уздину све променило, нарочито као последица тога да више имају „оних који одлазе, него оних који се роде”. – Највише гравитирамо ка Новом Саду и све више ка Темишвару. Никад нам Београд није занимљив, па чешће идемо у Зрењанин због свега. Једино смо административно и здравствено везани за Панчево, јер ипак припадамо Јужнобанатском округу.

Иначе, Уздинци се углавном баве пољопривредом, нарочито ратарством. Стоке је све мање у селу, а некад је и свака кућа имала виноград, данас ниједна, док због запослења иду у Ковачицу и у Зрењанин.

– Имамо и Кинолошко друштво, будући да у селу имамо двојицу судија и неколико одгајивачница расних паса, а неки се баве и услужном дресуром – додаје председник Савета, наводећи да у њиховом месту можете купити аљаског маламута, немачког оштродлаког птичара и биглове. – Ове године ћемо имати другу међународну изложбу расних паса у Уздину.

Од лепих уздинских прича не треба да заборавимо да споменемо и активно удружење жена „Бакице”, које годишње организују неколико манифестација, потом Фестивал румунске музике и фолклора, Књижевно-уметничко друштво „Тибискус” (што на латинском значи Тамиш), спортске клубове попут стонотениског (који ће можда ући у суперлигу), фудбалског (који је у бетон-лиги) и рукометног – и сви носе исти назив „Униреа” илити „Јединство” – потом, фолклор, оркестар, драмску секцију, Музичку омладину „Уздин”...

– Волимо Уздин такав какав је, миран живот, без гужве, брзине, оно лалински, натенане, а одувек нас има више нација у општини, зато доста добро живимо међу собом, сарађујемо и толерантни смо – закључује Панкаричан и целој причи даје додатни мирољубиви тон.

Текст и фото: 

Леа Радловачки

Будимо искрени, овде почиње смак света

Најпознатија посластичарница у Уздину, у којој се слуша „најбоља Екс Ју музика” и служи најбоља и најјефтинија лимунада, сок од боровнице и еспресо кафа у околини – налази се у самом центру села и најмање подсећа на посластичарницу. И, премда нема колача нити алкохола да се наручи, овај угоститељски објекат „Паја”, чији је власник Павел Неда, увек је дупке пун. Неки би за простор рекли да личи на аутобус, некога би пак асоцирало на оне некадашње америчке локалчиће пуне мини-сепареа са по столиећем на средини, и тако начичкани укруг, уз стаклене зидове. А нас... Па, нама личи на идеално место за окупљање Уздинаца, искључиво мушких, а међу којима се могу наћи деца и стари, ожењени и слободни, пољопривредници и професионални спортисти (попут стонотенисерског тренера Николаеа Лупулескуа, наравно, на неописиву радост неких чланова нашег „Дневниковог” лутајућег тима), затим ловци и „политичари”...

– Како се не испали овде попити кафу, па еспресо је 80 динара, а продужени је 90 – вели нам Павел, признајући да је локал отворио пре четири године, након што је баталио посао у трафици. – Било је још горе, а ни сада није баш најсјајније.

А онда почиње добацивање са свих страна, нарочито кад се наметнуло питање за озбиљно размишљање – ко је чинио румунску репрезентацију на Светском првенству у фудбалу када су 1994. године победили Аргентину са 3:2.

– Будите искрени, обишли сте сигурно доста места, и јесте ли наишли на овако нешто, реците искрено, јер ово нема нигде, одавде почиње смак света – уверавају нас расположени Уздинци, пажљиво, да не кажемо „тематски” разврстани по сепареима.