Зрењанинац Ненад Ерић бесплатно уређује паркете у вртићима
ЗРЕЊАНИН: Када се на једном месту нађе неколико добрих људи, онда доброта победи и свима буде лепше и боље. Баш тако је било и у причи коју нам је испричала васпитачица у зрењанинском вртићу „Полетарац” Сања Вуковић.
– У вртићу у ком радим, „Полетарац“, четири деценије није исхоблован паркет у радној соби. Од „родитељског динара“ смо одлучили да поправимо услове за боравак малишана и рад са њима. Звала сам неколико фирми, да видим колико би нас тај посао коштао. На један позив јавио се Ненад Ерић, који је истог дана дошао да види како изгледа паркет и пристао је да удради посао. Рекао је да нам неће наплатити „руке“, односно оно што он буде радио. Нисам могла да верујем – прича Сања Вуковић.
А баш тако је и било. Радна соба сада блиста, а Сања каже да не зна како да се особље вртића захвали овом великом човеку.
– Без њега ово никада не бисмо могли да урадимо. Требало би нам још хиљаду евра, које ми нисмо имали. И онда сам сазнала да је Ненад већ урадио паркете у вртићу у Орловату, у „Бамбију“, у „Снежани“ у Мужљи. Ово је наш начин да му кажемо једно велико хвала, а можда и да подстакнемо неке друге људе који би учинили а не знају како – истиче Вуковић.
Ненад Ерић је пристао да разговара за медије, како каже, само зато што верује да би његов гест можда подстакао и друге да помогну оним чиме могу.
– Прво сам урадио паркет у вртићу у Орловату. Донирао сам, како се то каже, свој рад, јер то могу. Кад питају колико ће коштати ваш рад, а ја кажем ништа, васпитачице не могу да верују. Мени су то два – три дана посла, а деци и васпитачицама значи много. Још давно сам одлучио да ћу помогати најмлађима, на сваки начин. И сам сам родитељ троје деце – прича Ерић.
А онда је кренуло - „Бамби“, „Полетарац“ и „Снежана“ у Мужљи.
– У мужљанском вртићу смо мој познаник, власник једне приватне фирме, и ја урадили без икакве накнаде више око 130 квадрата у соби предвиђеној за боравак јаслене групе. Кад сам видео како је изгледао паркет у просторији у којој бораве најмлађи, где пузе, играју се, нисам се уопште двоумио. И сад та соба блиста. Послом којим се бавим, бавили су се и мој отац и деда. И некако мислим, ваљда има неко горе ко то види. Дечија радост, а и оних који са њима раде, заиста нема цену. У „Полетарцу“ је васпитачица хобловала паркет и радила са нама. То ми даје снагу, наду и веру да има добрих, честитих људи, који воле свој посао, баш као и ја што волим свој. Онда ми стварно ништа није тешко – напомиње Ненад Ерић, који иначе ради и у здравству.
Наши саговорници су сагласни. Доброта се шири као кругови што се шире и сигурно има још оних који ће после овакве приче пожелети да тај круг прошире.
Ж. Балабан