Опера „Турандот” наизменично у Народном позоришту у Београду и Мадленијануму

Ова „необична мешавина трагедије, гротескне комедије и бајке, која обједињује стилске карактеристике композиторових ранијих дела и тада савременог музичког језика“, припремљена је за сцене Народног позоришта у Београду и Опере и театра Мадленијанум, као четврта амбициозна копродукција наше две реномиране уметничке куће.

Италијанско-српски ауторски тим у спрези искуства и младости, предвођен сигурним диригентским вођством Стефана Романија, с иновативном уметничком идејом младог, оперски школованог редитеља Марија Павла дел Монака, усклађеном с монументалном, доста статичном и мрачном али и „хладном“ сценографијом и костимима Вилијама Орландија, те ефектним светлосним дизајном Аустријанца Волфганга фон Цубека и нашег Срђана Јовановића, инсценирао је древну причу из кинеске прошлости у преовлађујућим тамним бојама, тако да су осим протагониста, сви остали, опремљени необичним маскама (хористи и статисти), одевени у црно. Не без поноса сећамо се и и успеле новосадске поставке Пучинијевог ремек-дела из 1982, у тада новосаграђеном Српском народном позоришту, обликоване по свим стандардима савременог музичког театра, а има вероватно и оних који памте и две и по деценије старију продукцију на некадашњој новосадској сцени. И тада је, као и у овим најновијим представама после четири деценије, примат за веома добро извођење припао музичкој реализацији, сада под ангажованим вођством подстицајног италијанског маестра, који је спремно и дејствено усмеравао течни, на моменте и врло узбудљиви музички ток збивања, ком су посебно допринели врло добар хор (рад Ђорђа Станковића) и егзотично инструментиран, моћан, премда у условима малог „подбинског“ простора, понекад и прегласан оркестар.

Тумачење лика, како се увек наглашава и очекује, окрутне, наизглед безосећајне и неосвојиве насловне јунакиње, које је у обе премијерне поделе поверено Јасмини Трумбеташ Петрович, било је упечатљиво и поред њеног, ипак (и још увек) не правог драмског сопрана. Без уобичајене оштрине и продорности, па чак и „сировости“ емисије тона и оног познатог металног сјаја, она је и својим смиреним владарским држањем, али и уочљивом уметничком снагом и експресивношћу донела једну хуманију, осетљивију, мање надмену и сурову, па стога и духовнију верзију једне од најзахтевнијих женских солистичких рола целе романтичарске оперске литературе. Тако је и улога татарског принца Калафа у интерпретацији страственог, технички и певачки беспрекорног, у правом смислу раскошног тенора светске каријере Розарија Ла Спине, прекрасне боје гласа и снажно-широког волумена, била још уверљивија у силној освајачкој одлучности и непоколебљивости намере и наступа, истакавши се и као најимпресивније остварење вечери.

Недељу дана касније, у Мадленијануму, у у целини компактнијој, чини се и компатибилнијој и комуникативнојој представи и када је у питању однос између протагониста и одзив публике, бриљирао је у пуној и потпуно изгарајућој певачко – глумачкој креацији исте роле, перфектан, интонативно и дикцијски као и увек поуздан и сценски покретљивији, првак Београдске опере Јанко Синадиновић. Трећу по значају партију у опери „Турандот“, нежне и верне робиње Лиу, као сензибилни и светли лирски контраст општој суморној атмосфери дела, донела је својом специфичном осећајношћу и деликатним динамичким нијансама Снежана Савичић Секулић. Премда не и потпуно уједначено у првој, понешто „ниској“ арији, с тек додирнутим високим тоновима, другом, предсмртном, освојила је и изазвала одобравање и оне најзахтевније публике.

На другој премијери, сигурношћу, чистом интонацијом, као и топлином и унесеношћу предавања, у целини је пленила Софија Пижурица, изгледом и појавом, као и Савичићева, и визуелно одлично одговарајући замишљеном, правом „пучинијевском“ поетичном женском лику. Дубок утисак оставио је наш највећи бас Иван Томашев својом трагичном емотивношћу којом је обојио представљање свргнутог татарског краља Тимура, а одобравање аудиторијума изазвао је и Драгољуб Бајић својим певачки интензивнијим тумачењем исте улоге у Народном позоришту.

Колико је битно за оживљавање радње вишекратно учешће сценски и вокално изузетно покретљивог трија министара, Пинга, Понга и Панга (баритона и двојице тенора) показали су изванредни Владимир Андрић, Дарко Ђорђевић и Стефан Живановић у првој представи, пођеднако и Љубодраг Беговић, Младен Продан и Синиша Радин, у другој. Лепотом свог баршунастог баритона засијао је у свом кратком наступу Милан Обрадовић као мандарин, а запажен је био и допринос најмлађег солисте Ермина Ашчерића (недавног добитника гран-прија на такмичењу „Вера Ковач Виткаи“ у Новом Саду), као високо достојанственог кинеског цара Алтоума, који је свој диван лирски тенор бојом и изговором успешно прилагодио овој „најстаријој“ личности у опери.

Посебно значење у новој продукцији опере „Турандот“ добио је по редитељској замисли и слободно уведени, сомнамбулско-хистерични лик Душе принцезе Лоу-Линг, који је замишљен као алтер-его, друго лице Турандот, а то је и срж оригиналног виђења Марија Павла дел Монака. Ипак, чини се да је њено стално присуство, упркос бриљантној, у свакој мимици, покрету и гесту виртуозној игри балерине Милице Јевић Дрндаревић (кореографија Милоша Кецмана) која се доследно „сударала“ са сваким протагонистом, „нападајући“ га са свих страна, било пренаглашено, па тако, по нашем мишљењу и не у потпуности образложено и оправдано.

Наизменична наредна извођења ове грандиозне и веома пријемчиве и атрактивне опере с новим солистима, са занимањем се очекују већ 21 и 26 јануара.

        Марија Адамов