Бранислав Брајан Рашић, фотограф: То што сам доживео, више не постоји

„Ролингстонсе” сам сликао још 1973. али, пропустио сам много тога када су се најбоље ствари дешавале. Сваки почетак је најбољи. Тако и почетак рокенрола и уопште било које музике о којој причамо. Бити тамо и снимати то што се данас зове историја, без обзира што сам ја део историје, снимајући преко 40 година, каже светски познати фотограф Бранислав Брајан Рашић који је славу стекао већ осемдесетих година сликајући најпознатије светске и домаће рок бендове. Најпознатији јавности је као ексклузивни фотограф чувених „Ролингстонса”, а и као својевремени сарадник „Џубокса”, магазина „Рок” и других. Своје огромно знање и искуство планира да крунише књигом, која ће изаћи ове године. И данас помно прати и посећује музичка збивања, али због огромне репутације који има, у позицији је да бира шта, кога и колико фотографише мада би Рашић волео да је рођен мало раније, у доба Елвиса Прислија.

- Далеко је интересантније имати Елвиса, „Битлсе”, Џимија Хендрикса, које ја једноставно нисам могао да фоткам, јер сам био мали и далеко од тих свих догађаја. Ти људи који су то радили могу и данас да лепо живе од тога. Као и ја, уосталом, захваљујући тој мојој више од четири деценије дугој каријери. И наравно, ја сам много тога сликао и кога више нема и оно што више не може, тако да је то некако предност што сам рођен мало раније, али, кажем, предност је фотографски говорећи. 

Како је дошло до ваше иностране каријере, односно шта је била прекретница?

- Из неких бог-те-пита каквих разлога ја сам се 1979. нашао године у Лондону и без икаквих планова да тамо останем – ја сам остао, када сам схватио да тамо сваки дан има пет концерата које би волео да видим, чујем и да снимим, наравно. Карте су биле скупе и у почетку сам их куповао да бих убрзо укапирао да не могу апарати да се уносе тек тако на те концерте него мораш да имаш такозване фото пасеве, то јест дозволе за снимање и онда сам се обраћао компанијама плоча чија су лиценцна издања излазила у то време и у бившој Југославији. Постојале су лиценце и Југославија је била део света. Потом сам упознао новинаре широм света који су ме ангажовали да радим за њих. Ја сам све то прихватао, тако да су моји клијенти осамдесетих година били Јапанци, Немци, значи, највећа тржишта на свету и ти када компанијама плоча донесеш своје радове објављене у тим магазинима, то значи да нешто радиш добро и једноставно људи стекну поверење у тебе и онда је то прича која се само наставља. Значи, један концерт, други концерт, међутим, ја сам наравно и ван концерата снимао јер су се радили интервјуи. Где год сам могао, ја сам прилику искористио и то ме водило све даље и даље, тако да је то – како каже песма – сасвим једноставна прича. Временом сам упознао пи-ар људе и они су почели да ми дају послове. Ти пи-арови су врло важни у мојој каријери пошто сам преко њих дошао до својих највећих клијената - то је покојни Дејвид Боуви, Ролингстонси, Дејвид Гилмор... Значи пи-ар те предложи менаџеру, дају ти шансу, допадну им се фотке, добијеш добру кинту, фотке заврше на омотима, ДВД-а, блу-реја, плоча, свега и свачега и наравно уз то је врло битно да кажем да сам ја све што сам радио предавао мојој агенцији. Агенција је она која представља твој рад широм света. Значи, стекао сам временом поверење. Једноставно, био сам задужен за те музичке догађаје. После неког времена ја сам ту постао, како бисмо ми рекли, главни. Значи, могао сам да бирам.

Снимали сте и домаће рок звезде осамдесетих година. Каква је разлика у професионалном смислу, у приступу послу између овдашњих и светских рокера?

- Ја сам негде од самог почетка релативно често долазио у Београд јер кад сам постао неко препознатљиво име, онда су, наравно, многи хтели да их ја сликам. И обично би ме уредници магазина с којима сам сарађивао питали: „Е, имају ту неки бендови - Идоли, Шарло акробата, Електрични огразам... да ли би ти то сликао?” Рекох: „Како да не!” Ја сам њих све фоткао и многи су ми постали другови. И дан данас смо пријатељи. То су дивне приче, рецимо, ишао сам и у Загреб да сликам „Филм”, „Хаусторе”... То је све неко време осамдесетих година. Онда је после било и овако и онако и ја нисам долазио једно време и нестали су и магазини. Једноставно, моја каријера је последњих година била везана за иностранство. Ја сам постао агенцијски фотограф. Имам слике које се и дан данас продају широм планете. Тако да нисам сарађивао неко време са нашим бендовима. Али ево, у последње време радио сам омот за нову плочу Николе Чутурила па мом драгом другу Зденку Колару и такође пријатељима Меџик буш, урадио сам и групи С.Т.Р.А.Х. у којој свира Александар Жикић, мој стари другар, новинар... Тако да питају ме људи с времена на време да урадим нешто за њих, па ја ето тако, да не зарђам и урадим.

Још увек вас држи иста страст ка овом послу?

- Да будем искрен, немам више тај ентузијазам и не бавим се толико фотографијом у последње време. Све се сад променило и ти млади људи - натерала их је читава ситуација да мало буду и безобразни. Не знам, ја не припадам овом свету, ја не разумем. Договоримо се неке ствари и ођедном ништа то не функционише, а ја кад се договорим, онда сам се договорио. То је нека стара школа, међутим, данас може свашта да се деси. Мени је то све мање интересантно, па чак и бендови који раде. Наравно, споменуо сам да имам много другара. Причам о нашим бендовима, али и у иностранству је врло слично. Значи, све мање ти дају да их сликаш. Некад смо ми радили заједно. Они су радили свој посао, ја свој. Ја их брате рекламирао у новинама широм света, а данас – не може ово, не може оно - сви имамо исте слике. Једноставно, када повежем то са мојим узрастом, ја сам дошао до тог неког нивоа да буквално не морам да радим јер ја сам радио кад је то било лепо. Данас је то све некако постало нешто друго и ја не препознајем ни те људе ни тог што се зове фотограф. Ништа то мени више није јасно, тако да је најлепше да се мало повучем и понекад урадим понешто.

Планирате ли аутобиографску књигу, или евентуално неки уџбеника из фотографије, с обзиром на ваше пребогато фотографско искуство?

- Планирам књигу коју ћу се трудити, чак и ове године да издам. Планирам у ствари да напишем књигу о својој каријери, пошто ће то бити врло интересантно. Ја то што сам доживео, то више нити постоји, нити је могуће да се доживи. Ја сам ухватио - што би рекли – последњи воз, тако да бих волео да бацим то и на папир, па да људи мало и прочитају неке интересантне ствари које можда нису знали или што би рекли – да виде како је то некад било. Значи да урадим као неку аутобиографију. Оно што је исто важно, то је књига мојих фотографија. Е сад, пошто тога има невероватно много, планирам можда да почнем од књиге која ће покрити рокенрол у последњих 45 година. Можда то буде књига где су само „Ролингстонси”... Видећемо, има паментијих људи од мене да ме посаветују, али ја мислим да морам бар две фотографске књиге да издам захваљујући материјалу који поседујем и на томе сад радим озбиљније него икад. Надам се и трудићу се да то буде чак и ове године, али отом-потом.

Немања Савић