Branislav Brajan Rašić, fotograf: To što sam doživeo, više ne postoji

„Rolingstonse” sam slikao još 1973. ali, propustio sam mnogo toga kada su se najbolje stvari dešavale. Svaki početak je najbolji. Tako i početak rokenrola i uopšte bilo koje muzike o kojoj pričamo. Biti tamo i snimati to što se danas zove istorija, bez obzira što sam ja deo istorije, snimajući preko 40 godina, kaže svetski poznati fotograf Branislav Brajan Rašić koji je slavu stekao već osemdesetih godina slikajući najpoznatije svetske i domaće rok bendove. Najpoznatiji javnosti je kao ekskluzivni fotograf čuvenih „Rolingstonsa”, a i kao svojevremeni saradnik „Džuboksa”, magazina „Rok” i drugih. Svoje ogromno znanje i iskustvo planira da kruniše knjigom, koja će izaći ove godine. I danas pomno prati i posećuje muzička zbivanja, ali zbog ogromne reputacije koji ima, u poziciji je da bira šta, koga i koliko fotografiše mada bi Rašić voleo da je rođen malo ranije, u doba Elvisa Prislija.

- Daleko je interesantnije imati Elvisa, „Bitlse”, Džimija Hendriksa, koje ja jednostavno nisam mogao da fotkam, jer sam bio mali i daleko od tih svih događaja. Ti ljudi koji su to radili mogu i danas da lepo žive od toga. Kao i ja, uostalom, zahvaljujući toj mojoj više od četiri decenije dugoj karijeri. I naravno, ja sam mnogo toga slikao i koga više nema i ono što više ne može, tako da je to nekako prednost što sam rođen malo ranije, ali, kažem, prednost je fotografski govoreći. 

Kako je došlo do vaše inostrane karijere, odnosno šta je bila prekretnica?

- Iz nekih bog-te-pita kakvih razloga ja sam se 1979. našao godine u Londonu i bez ikakvih planova da tamo ostanem – ja sam ostao, kada sam shvatio da tamo svaki dan ima pet koncerata koje bi voleo da vidim, čujem i da snimim, naravno. Karte su bile skupe i u početku sam ih kupovao da bih ubrzo ukapirao da ne mogu aparati da se unose tek tako na te koncerte nego moraš da imaš takozvane foto paseve, to jest dozvole za snimanje i onda sam se obraćao kompanijama ploča čija su licencna izdanja izlazila u to vreme i u bivšoj Jugoslaviji. Postojale su licence i Jugoslavija je bila deo sveta. Potom sam upoznao novinare širom sveta koji su me angažovali da radim za njih. Ja sam sve to prihvatao, tako da su moji klijenti osamdesetih godina bili Japanci, Nemci, znači, najveća tržišta na svetu i ti kada kompanijama ploča doneseš svoje radove objavljene u tim magazinima, to znači da nešto radiš dobro i jednostavno ljudi steknu poverenje u tebe i onda je to priča koja se samo nastavlja. Znači, jedan koncert, drugi koncert, međutim, ja sam naravno i van koncerata snimao jer su se radili intervjui. Gde god sam mogao, ja sam priliku iskoristio i to me vodilo sve dalje i dalje, tako da je to – kako kaže pesma – sasvim jednostavna priča. Vremenom sam upoznao pi-ar ljude i oni su počeli da mi daju poslove. Ti pi-arovi su vrlo važni u mojoj karijeri pošto sam preko njih došao do svojih najvećih klijenata - to je pokojni Dejvid Bouvi, Rolingstonsi, Dejvid Gilmor... Znači pi-ar te predloži menadžeru, daju ti šansu, dopadnu im se fotke, dobiješ dobru kintu, fotke završe na omotima, DVD-a, blu-reja, ploča, svega i svačega i naravno uz to je vrlo bitno da kažem da sam ja sve što sam radio predavao mojoj agenciji. Agencija je ona koja predstavlja tvoj rad širom sveta. Znači, stekao sam vremenom poverenje. Jednostavno, bio sam zadužen za te muzičke događaje. Posle nekog vremena ja sam tu postao, kako bismo mi rekli, glavni. Znači, mogao sam da biram.

Snimali ste i domaće rok zvezde osamdesetih godina. Kakva je razlika u profesionalnom smislu, u pristupu poslu između ovdašnjih i svetskih rokera?

- Ja sam negde od samog početka relativno često dolazio u Beograd jer kad sam postao neko prepoznatljivo ime, onda su, naravno, mnogi hteli da ih ja slikam. I obično bi me urednici magazina s kojima sam sarađivao pitali: „E, imaju tu neki bendovi - Idoli, Šarlo akrobata, Električni ograzam... da li bi ti to slikao?” Rekoh: „Kako da ne!” Ja sam njih sve fotkao i mnogi su mi postali drugovi. I dan danas smo prijatelji. To su divne priče, recimo, išao sam i u Zagreb da slikam „Film”, „Haustore”... To je sve neko vreme osamdesetih godina. Onda je posle bilo i ovako i onako i ja nisam dolazio jedno vreme i nestali su i magazini. Jednostavno, moja karijera je poslednjih godina bila vezana za inostranstvo. Ja sam postao agencijski fotograf. Imam slike koje se i dan danas prodaju širom planete. Tako da nisam sarađivao neko vreme sa našim bendovima. Ali evo, u poslednje vreme radio sam omot za novu ploču Nikole Čuturila pa mom dragom drugu Zdenku Kolaru i takođe prijateljima Medžik buš, uradio sam i grupi S.T.R.A.H. u kojoj svira Aleksandar Žikić, moj stari drugar, novinar... Tako da pitaju me ljudi s vremena na vreme da uradim nešto za njih, pa ja eto tako, da ne zarđam i uradim.

Još uvek vas drži ista strast ka ovom poslu?

- Da budem iskren, nemam više taj entuzijazam i ne bavim se toliko fotografijom u poslednje vreme. Sve se sad promenilo i ti mladi ljudi - naterala ih je čitava situacija da malo budu i bezobrazni. Ne znam, ja ne pripadam ovom svetu, ja ne razumem. Dogovorimo se neke stvari i ođednom ništa to ne funkcioniše, a ja kad se dogovorim, onda sam se dogovorio. To je neka stara škola, međutim, danas može svašta da se desi. Meni je to sve manje interesantno, pa čak i bendovi koji rade. Naravno, spomenuo sam da imam mnogo drugara. Pričam o našim bendovima, ali i u inostranstvu je vrlo slično. Znači, sve manje ti daju da ih slikaš. Nekad smo mi radili zajedno. Oni su radili svoj posao, ja svoj. Ja ih brate reklamirao u novinama širom sveta, a danas – ne može ovo, ne može ono - svi imamo iste slike. Jednostavno, kada povežem to sa mojim uzrastom, ja sam došao do tog nekog nivoa da bukvalno ne moram da radim jer ja sam radio kad je to bilo lepo. Danas je to sve nekako postalo nešto drugo i ja ne prepoznajem ni te ljude ni tog što se zove fotograf. Ništa to meni više nije jasno, tako da je najlepše da se malo povučem i ponekad uradim ponešto.

Planirate li autobiografsku knjigu, ili eventualno neki udžbenika iz fotografije, s obzirom na vaše prebogato fotografsko iskustvo?

- Planiram knjigu koju ću se truditi, čak i ove godine da izdam. Planiram u stvari da napišem knjigu o svojoj karijeri, pošto će to biti vrlo interesantno. Ja to što sam doživeo, to više niti postoji, niti je moguće da se doživi. Ja sam uhvatio - što bi rekli – poslednji voz, tako da bih voleo da bacim to i na papir, pa da ljudi malo i pročitaju neke interesantne stvari koje možda nisu znali ili što bi rekli – da vide kako je to nekad bilo. Znači da uradim kao neku autobiografiju. Ono što je isto važno, to je knjiga mojih fotografija. E sad, pošto toga ima neverovatno mnogo, planiram možda da počnem od knjige koja će pokriti rokenrol u poslednjih 45 godina. Možda to bude knjiga gde su samo „Rolingstonsi”... Videćemo, ima pamentijih ljudi od mene da me posavetuju, ali ja mislim da moram bar dve fotografske knjige da izdam zahvaljujući materijalu koji posedujem i na tome sad radim ozbiljnije nego ikad. Nadam se i trudiću se da to bude čak i ove godine, ali otom-potom.

Nemanja Savić