Сеоски и салашарски домови културе поново окупљају људе
СОМБОР: Својевремено, недуго по петокотобарским променама, један прослављени српски режисер који се стицајем околности нашао, као нестраначка личност, у улози народног посланика тада непопуларног СПС, покушао је да покрене иницијативу међу колегама која је налагала што хитнију и замашнију обнову сеоских домова културе који су дуго зврјали аветињски празни, закатанчени и руинирани.
Наречени посланик је прошао кроз „топлог зеца“ као комуно-носталгичар, а сеоски домови културе препуштени су тужној судбини.
Године су пролазиле, а како је код житеља села и салаша као пореских обвезника у сомборском атару расло незадовољство због пропадања њихових домова културе као микро-центара њиховог социјалног живота, овдашња локална самоуправа је схватила да мора нешто да учини по том питању. Посебан проблем је била чињеница да је највећи број оваквих објеката представљао заправо својевремено национализовану имовину самих предратно имућнијих сељака и салашара, па их је процес нововеке реституције често по слову закона враћао у руке пређашњих власника. Како би „премостили“ овај проблем у локалној самоуправи су прибегли преименовању негдањих сеоских и салашарских основних школа, сада опустелих и без ђака, у домове културе. На овај начин су ову установу добили салашари Ненадића и они на Безданском путу, док је у можда највиталнијој групи сомборских салаша, Градини, исти рецепт примењен тек када им се готово срушио занемарени постојећи дом културе.
Сачувати здања салашких школа
Рецепт по коме се опустела, а често и оронула здања салашарских одељења основних школа претварају у места окупљања може се применити у великом броју случајева, пошто у сомборској околини постоје такве школе у Обзиру, Чичовима, Билићу...Док се не пронађе боље решење, у договору са Министарством просвете и осталих органа власти неке од ових зграда су коришћене и за смештај социјално угрожених становника путем повлашћеног закупа, што није нерешив проблем ако се има воље и плана.
Подухвати обнове сеоских и салашарских домова културе ипак су највише зависили од тамошњих становника, па је тако искориштен и пре седам година отпочет пројекат buyеtskog партиципирања, односно учешћа самих грађана у „кројењу“ варошке касе. Глас народа је глас Бога, рекоше давно стари Латини, па су тако, након анкетирања и гласања самих житеља, улагањем из градског buyеta обновљени велики домови културе у Стапару и Станишићу, док су нешто другачијим путем, путем грађанске иницијативе на коју се није оглушила локална самоуправа, кренули становници салашког насеља Градина, како би добили нови Дом културе.
Тако су у зауставном времену ове календарске године мештани овог приградског насеља коначно добили нови заједнички простор за своја окупљања и организовање различитих активности, од културно-уметничких манифестација до стручних предавања. Колико то значи овдашњим салашарима довољно говори чињеница да се ради о можда и највиталнијем насељу у којем поред много младих пољопривредника решених да не напуштају вековна огњишта својих предака, има већ и пуно њихових потомака, школске деце.
Оригинална, урушена зграда Дома културе пре неколико година је у потпуности уклоњена како не би представљала опасност, а нови Дом културе Градина је добила реновирањем зграде „старе школе“. Постигнуто је то удруженим снагама становника овог насеља и Града Сомбора, који је прихватио иничијативу и уложио 8.000.000 динара за обнову. Радови су текли у неколико фаза, па је тако прво извршена поправка крова и замена столарије, током које су замењене кровне летве, враћен кровни покривач, постављени су нови олуци, а дотрајали прозори замењени са новом ПВЦ столаријом. Затим су урађени грађевинско-занатски радови у унутрашњим просторијама, инсталације водовода и канализације и електроинсталатерски радови, а у последњој фази реновирања уређена је велика сала, спољашња фасада и израда бетонске стазе око објекта, чиме су Градинци задали „домаћи задатак“ житељима осталих села и салаша којима објективно недостају заједнички простори за окупљање.
М. Миљеновић