Универзум Алехандра Жодоровског: Тешко одрастање у пакленом граду

Све је 1981. започело средишњим сегментом епопеје, серијом албума „Инкал“ двојца Жодоровски-Мебијус, који је окончан 1988; универзум се надаље гранао у прошлост (у младост Џона Дифула) и будућност (до окончања Инкалове физичке и метафизичке авантуре) односно побочно, у засебне серијале о ратничкој касти Метабарона и о Технопапама или Технооцима. Како је то сасвим неминовно у серијалима епских димензија (и намера) прича се морала вратити у детињство и младост трапавог антијунака Џона Дифула, бедног детектива класе Р. Серијал „Џон Дифул пре Инкала“ чини шест албума: „Пре Инкала“ из 1988. (у реиздању из 1991. Зоран Јањетов је поново нацртао првих осам табли), „Детектив класе Р“ из 1990, „Крут“ из 1991, „Анархопсихотици“ из 1992 „Виски, СПВ и хомеокурва“ из 1993. и „Алеја самоубица“ из 1995. Агилна „Чаробна књига“ је, у едицији „Стари континент“, под насловом „Пре Инкала“ у два тома у пуном колору, са тврдим корицама, одштампала овај серијал и тиме учинила домаћим стрипољупцима доступним и овај сегмент Жодоверзума.

Прича је, наравно, морала да „попуни празнине“ у Дифуловој биографији, али и да се „закачи“ за јунаке који су имали своје улоге у „Инкалу“ што је колико изазовно толико и спутавајуће. Но, Жодоровски је био и остао мајстор ноншалантног и зачудног приповедања које меша узвишено са тривијалним, чедно и перверзно, духовно и хедонистичко. Отуда је његова Земља 2014. на којој се налази, тачније, у чију је глатку тефлонбетонску површину укопан град-јама, гротескно-скарадна слика и прилика пресека свих људских друштава оличена у низању градских нивоа, од најнижих за беднике до оних са аристосима који своје порекло доказују ореолом над својим главама. Између најнижих и највиших су бројне прелазне фазе-нивои од којих је најживописнији црвени прстен са понудом сваковрсних ужитака и перверзија. Једина директна веза врха са дном је Алеја самоубица низ коју се према језеру киселине бацају свакојаки невољници на радост и одужевљење знатижељних посматрача и навијача. Аристоси су невероватно зли, бахати и изопачени.

На другој страни, широке масе телезависника и потрошача троше своје животе на уживања у сензационалистичким спектаклима и конзумирању хемијски „фризиране“ хране; тиме је њихова егзистенција испуњена а из летаргије их у бес могу бацити само престанак емитовања програма или запаљиви говори разноразних фанатика и револуционара. Нереде углавном смирују робо-жаце или гарда телохранитеља грбавца. Власт над масама спроводе председник, примијер односно клонирани Прец, Технопапа а изнад свих њих је Наткомпјутер дивионид. Ултимативна убилачка сила је у рукама Метабарона а масама руководи популарни тв водитељ Дијавалу. У том шароликом, непријатељском окружењу мали Дифул ће изгубити оца преваранта и мајку проститутку-наркоманку, усвојиће га филозофски настројени робот Колбо-5, најбољи друг ће му бити бетонски галеб Дипо која се оглашава концизном речју „Крут“ а срце ће му освојити Луз де Гара, лепа и мушичава аристократкиња. Дифул ће покушати да положи испит за детектива Р класе али ће његова истрага нестанка беба које рађају проститутке уздрмати устројство града-јаме...

Жодоровски је на велику позорницу епа извео многе елементе из иконографског арсенала научне фантастике (антиутопија, спејс опера, роботи, мутанти, врхунска наука...), потопио их у хуморни тон са мноштвом врцавих дијалога и апсурдних ситуација и, на радост стрип сладокусаца, сретно заплитао и расплитао интригу на готово 300 страна-табли. Отуда његов серијал „Пре Инкала“ стаје у ред врхунских црнохуморних научнофантастичних дела каква су Полова и Корнблутова „Рекламократија“ и (по духу још ближих ремек-дела) „Покај се Харлекине, рече Тик-Ток-Мен“ Харлана Елисона и „Јахачи пурпурне наднице“ Филипа Хозе Фармера.

У свој тој стрип ујдурми Жодоровски је у Зорану Јањетову нашао адекватног цртачког мајстора. Пред младим цртачем је био двоструки изазов, онај који је носила прича и онај према баштини великог Мебијуса. На оба изазова Јањетов је јуначки одговорио. Не само што је понекад више личио на Мебијуса него Мебијус на самог себе, већ је читаоцима доносио и слике које су лако прескакале примере на које се угледао. Јањетов је изборио за себе могућност да мења цртачке технике (тек да би демонстрирао шта све уме) било тако што је прочишћавао или згушњавао линије, сенчења на цртежима било тако што је посезао за маниром којим је цртао свог самосталног јунака Бернарда Панасоника.

Илија Бакић